Наташа Павловић: ​Туга не може да нестане

Гошћа „Политикиног” подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” била је водитељка Наташа Павловић. Људи су је заволели у шоу-програмима „Срећни телефони”, „Да вас чујемо”, „Плесом до снова”, „Шоу снова” и у „Теле-квизу”, као и у музичком програму „Фантастик шоу”. Тренутно је водитељка емисије „Практична жена”, коју прате милиони гледалаца.

У подкасту је открила да се бавила манекенством, да је желела да буде глумица, али да ју је животни пут довео из Загреба у Београд, где је почела да се бави водитељством.

– Плесала сам и бавила сам се глумом у Загребачком казалишту младих и негде је био природан пут да се бавим глумом. Сваки дан сам пролазила поред Хрватског народног казалишта у нади да ћу ја ту баш бити глумица, јер кад сам први пут ту ушла и гледала Миру Фурлан на сцени, рекла сам себи да је то то, и да ништа друго не желим да радим. Међутим, онда се десио живот и неке непредвиђене ствари… Неко време ми је чак било жао што то нисам остварила јер сам заиста некако осећала да је то оно што ми припада и чиме сам стварно хтела да се бавим, али те непредвиђене ствари у животу и неке више силе те много чему науче. А то је да чак и ако се нешто не оствари што си силно желео, лепо је да си имао те снове јер су те учинили донекле особом каква јеси. А када сам постала и мајка било ми је драго што нисам глумица, јер сам схватила многе ствари које ми не би одговарале да се бавим тим послом. На пример, успављивање деце увече је мени најважније, то је ритуал број један. Ту највише од своје деце научиш и будеш са њима и осећаш их и све то не бих дала ни за шта на свету и ни за једну каријеру на свету. А друга ствар је то што има ту неко наличје које мислим да не бих волела да видим и да сам морала да плаћам ту цену, а то је улазак у све те ликове, где ти проживљаваш заиста свашта ако се потпуно предаш улогама. Довољно ми је тежак живот и овако, а какав би био још да морам да улазим у све те улоге… Заиста се дивим глумцима који то носе и који остану стабилни на ногама, јер није лако сваки дан умирати на сцени и проживљавати свашта и плакати. Стварно мораш да се жртвујеш на неки начин, неко своје и ментално здравље и све остало, тако да врло сам задовољна како су ми на крају живот и каријера испали – истакла је Павловићева.

Истакла је да јој је Мира Фурлан била узор, не само у том неком сценском делу посла већ и у животном, јер је на неки начин прошла сличне ствари као и она.

– И онда када сам дошла из Загреба у Београд, мени је све било ново и другачије и страно, и нисам имала повезницу са оном старом ја која је била тамо. Отишла сам у Југословенско драмско позориште, јер у то време сам стално ишла у позоришта. И гледала сам „Позоришне илузије” са Миром Фурлан, а тада је и Жарко Лаушевић био на сцени. Кад сам гледала њу, такву ми је снагу дала да истрајем у тој својој борби, у својој тузи, у свему… Видела сам да ради, да истрајава, да је борац, да је храбра, и онда сам рекла себи: „Мира је била мој узор тамо, биће и овде”. Некако ми је она дала снагу да и ја истрајем и да нађем своје место под сунцем овде – каже наша саговорница.

У Београд је дошла са 16 година, 1991. године. Каже да не воли да буде патетична и да се стално се враћа на те догађаје, сматрајући да су сви људи имали неке тешке периоде у животу, и да увек скреће пажњу на то да су много горе прошли они који су, нажалост, некога изгубили у том рату.

– Моји најближи су остали живи, и онда не дајем себи за право да много кукам и жалим за прошлим временима. Пубертет је сам по себи тежак, турбулентан, а камоли када мораш да научиш највеће и најтеже животне лекције, као што сам ја тада морала. На сопственој кожи. Негде су ми ствари касније у животу биле јасније. Моје сазревање је било нагло, јако тешко, али касније сам била као нека стармала која све гледа. Нека туга није нестала, зато што туга не може да нестане. Људи некада кажу: „Оно што те не убије, то те ојача”. То није тачно, то те ослаби, сасвим сигурно. Будеш ти можда мудрији и паметнији, али будеш исто тако с друге стране и слабији, јер туга остаје и не пролази. И време не лечи све, није тачно да лечи. Само прелази у неке друге облике, научиш да се носиш са тим. Има један тренутак када сам донела одлуку каква ћу особа да будем, или останем или постанем. Имала сам 17 година. Била сам на мору у Будви са братом и његовом тадашњом девојком, Марина се звала, јако симпатична девојка. Ја сам се угојила, имала сам 20 килограма вишка од патње, туге, просто сам од депресије само јела и затворила се, била сам намргођена, никаква… Гледајући њу – гледала сам себе каква сам некада била. Неко нас је сликао. И када сам погледала ту слику и кад сам видела ту Наташу,

тмурну, намргођену, љуту, љубоморну, завидну, која девојку гледа онако подозриво, испод ока и завиди јој – освестила сам се. Схватила сам да не желим да будем таква. И тада сам обавила велики разговор са собом. Зато кажем да се многе лекције рано науче. И рекла сам себи: ок, сва несрећа која ми се догодила и туга може да ме учини огорченом и лошом особом која ће увек имати неки изговор за то што је лоша, јер реално нико није лош зато што жели да буде лош. Разумем „лоше” људе, незадовољне, несрећне, огорчене, исфрустиране, како год, али сам себи рекла или ћу то да будем и имаћу оправдање неко за то што сам таква, или ћу да свим силама вратим ону стару себе, да нађем снаге да нађем вољу за животом, храброст пре свега и доброту унаточ свему што се дешавало и упркос свему што сам доживела лоше од појединих људи. Успела сам да опростим све што се десило мени у мојој бившој домовини, и многим људима, све то лоше што је било желим да претворим и каналишем у добро. Једини мој избор који сам имала је да будем или лоша или да чиним добро. И од тог тренутка сам себи рекла да једино што желим је да чиним добро у животу. Својој ближој околини наравно највише, али да кроз сва деловања у животу, све што пословно радим, комшијски, небитно на ком нивоу, колико је до мене, чинићу добро. Ја нисам никакав мисионар, нити имам ту моћ, али колико је до мене да чиним добро – не очекујући ништа заузврат, урадићу. Схватила сам да се добро добрим ипак не враћа увек – истакла је гошћа нашег подкаста.

Њен став је да је веома битно да човек донесе ту неку одлуку с ким проводи дан, с ким дели добро и зло, јер је то пресудно у животу.

– То ти чини твој живот, мислим. То је твој одабир. Ти можеш да будеш у томе сама, ако хоћеш. Није проблем. Дешава се да су људи често можда из страха, из амбиција са неким. Ако је то нечији избор и ако је он с тим срећан, немам ја ту шта да додам, нити имам право. По мени је најважнија ствар за приватни живот с ким ћу да проводим дане и с ким ћу да имам децу. Једна лепа песма каже: „Све за живот што треба је човек, жена и море”. За задовољство и неку срећу лепо је имати децу из љубави. Хвала драгом Богу да то имам. Волела бих да у школама постоји неки предмет животних наука, јер то да ли ћу ја из биологије научити митохондрије и не знам ја шта све, мени то неће толико требати.

Али да ме неко научи у том узрасту на који начин бираш партнера и слично је важно – наводи наша саговорница.

Каже да би волела да јој се нису десиле неке ствари у животу које нису зависиле од ње.

– Пребацивати одговорност на било кога другог је погрешан пут, то учим и своју децу. Исправљати криве дрине просто не води никуда, као ни окривљивање неког другог за неуспехе. На више силе попут короне, ратова, избеглиштва ми не можемо да утичемо. Ја бих волела да нисам морала да пролазим те неке ствари и силно желим својој деци да не пролазе баш тако тешке ствари. Волела бих да тога није било. Али с друге стране, ако помислим да не бих имала свог мужа, ове пријатеље које сам стекла, децу, онда се свака цена исплатила и платила бих је поново. Тако да извлачим оно што могу из свега што је било и трудим се да не кукам над оним како је било, носећи сву тежину догађаја… Можда не бих упознала ни овај народ и ову земљу јер ја јесам била Српкиња, али о Србији у ствари нисам знала ништа, јер нисам имала никога овде. Имала сам две домовине у животу, не само једну, тако да ћу то гледати као своју привилегију, ма колико то имало – рекла је Павловићева.

Говорила је и да сваки човек учи на тежи начин, рецимо пролазак кроз процес развода…

– Није чудо што ти се цепа утроба, што осећаш то и то, што ти је сад манифестација овога и онога. Није то сад као: „Еј, ћао, идем ја у неки нови живот”. То је јако индивидуално, али суштина је иста – свако мора да одтугује тај процес, он мора да прође. Не може то баш тако да данас славим развод и од сутра ми почиње нови живот. Ја завидим људима који тако могу, то значи да ту заиста није било љубави, и супер, благо њима. И то је рецимо једна од лекција коју сам научила да, нажалост, љубав не побеђује све. Волела бих да деца уче у школама и да им неко каже пре него што се десе неке ствари, да просто знају да свет није почео од нас и да је неко кроз то пролазио и раније – истиче Павловићева.

Сматра да је лако бити добар некоме ко је имао савршене услове у животу, али да некоме ко није то прошао па је извукао из себе снагу да се негде врати на неки прави пут, добронамернији, „скида капу” увек.

– Доброта и логика ће спасити свет. Не иде једно без другог, иначе све оде у суноврат. Мало мудрости није наодмет – каже Наташа Павловић.

Милка Цанић је била духовита жена

У Београду јој је чувена лекторка Милка Цанић помогла да говори онако како треба и да се ослободи загребачког акцента да би се појавила на националној телевизији.

– Милка Цанић је једна сјајна особа била. Мени је жао што су је сви знали само кроз реченицу: „Добро вече”, у квизу „Слагалица”. Она је била много више од тога. Ишла сам сваки дан код ње, баш сам била врло упорна. Она је била врло духовита жена, врло шармантна, сви су је волели, о разним темама смо разговарале – рекла је Павловићева.

Поверење жена

У подкасту је нагласила и да је покренула онлајн програм за лични раст и развој.

– Рекла сам себи да то могу, јер већ имам ту велику заједницу жена, стекла сам неко поверење. Желела сам да направим истинску платформу посвећену женама, са онлајн програмима. Ту су стручњаци који говоре на одређене теме, психолози, нутриционисти, доктори. Мисија ми је да осетим велико задовољство када видим да женама заиста помажем. Препуно ми је срце када се јаве и када кажу да су кренуле неким новим путем, то је та срећа која не може ни са чим да се надомести – додаје Павловићева.

Уживање у несавршеностима

На питање шта треба да одликује једну практичну жену, она одговара да треба да буде практична, да не филозофира превише, већ да се опусти у животу и да ужива у свим несавршеностима.

– Није смак света ако једног дана не направимо ручак, можемо појести сендвиче у парку ако се деца играју. Ако су они срећни, ако чујемо њихову раздраганост, то је, мислим, најважније од свега. Дакле, само практично, ништа савршено – додаје Павловићева.

ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕЛУ ЕПИЗОДУ