Шест корака до Анђелине Џоли

Скептици и паничари радо довикују да људско друштво постаје налик техно-кошници, да нас технологија неповратно обезљуђује. Али, није баш тако. Најновија истраживања дизајна и топологије Интернета показују да постојећа архитектура мреже, можда, неће издржати ни захтеве другог десетлећа овог века, и да је routing постојећег Интернета досегао своје границе. „Црне рупе” у светској рачунарској мрежи посвуда се појављују, принуђујући стручњаке да се окрену математичким моделима социјалних мрежа као инспирацији за стварање нових протокола.

Истраживања Маријана Богуње (www.complex.ffn.ub.es/~mbogunya) са Универзитета у Барселони окренула су се славном социологу Стенлију Милграму, познатијем по контроверзном експерименту с почетка шездесетих, и потоњем концепту „шест корака”. У првом, генетски депримирајућем и социјално узнемирујућем огледу, он је доказао колико је мало потребно да се обични људи претворе у злочинце. У другом из 1967. утврдио је да између сваке две случано одабране особе постоји само „шест степени раздвајања”.

На самом крају 20. века неколицина научника и математичара потврдила је дотично запажање и показала да је свака сложена заједница, а тиме и људско друштво, велика социјална мрежа, зачуђујуће делотворна.

Професор Јон Клеиберг са Корнел универзитета је 2000. године створио математички модел за усмеравање информација путем било какве мреже, па и највеће – Интернета. Овогодишња истраживања Маријана Богуње и сарадника показују да би се принцип „шест корака” могао применити и у дизајнирању и усмеравању Интернета. Проналажење „скривених матричних простора” омогућиће, наиме, да се информације проследе на основу локалних чворишта и рутера, њихових позиција у „скривеном простору”, пре него на основу њихове глобалне позиције у мрежи и познавања њене потпуне структуре.

Најкомплексније мреже, неуронске, генетске и социјалне, повинују се истом моделу: чворишта комуницирају ефикасно и без глобалне, централне интелигенције. Као што јата риба складно остају на окупу и у највртоглавијем кретању или птице селице које у формацији преваљују огромна растојања. Или као што цврчци у ноћном пољу одједном и уједно музицирају.

Шпански научници објашњавају да за дистрибуцију информација могу бити употребљени „посредни” примаоци који би даље прослеђивали пакете информација према коначном одредишту, без знања глобалне структуре мреже. Социјалне дистанце између појединаца преузимају битну улогу у обликовању мреже и могу бити неопходне за успешну навигацију. Сваки рачунар може преузети улогу рутера (најпосле, и оних 13 боголиких компјутера на којима се заснива данашњи Интернет), а улога појединачних чворишта може зависити од његове улоге и начина коришћења мреже. Популарнији појединци са разуђенијим контактима могу постати важни „скривени рутери”.

Лако се може наслутити шта о овоме мисле поменути скептици и параноици. Довољно је присетити се пошалице у духу Душка Ковачевића: „Ако сам параноичан, то још не значи да ме не прате”. Али, Интернету понестаје простора и пренапрегнутост постојеће архитектуре постаје неподношљива. Исувише информација у све краћем времену се преноси мрежом да би она то поднела.

Некада само метафора, феномен „Свет је мали” (или „шест корака до Анђелине Џоли”) води ка новом технолошком устројству мреже над мрежама.