У нашој земљи 2.218 деце са дијагнозом аутизма

Европски дан аутизма, који се обележава данас 3. октобра, прилика је да се подсетимо да око 62 милиона особа у свету живи са поремећајем из спектра аутизма, а на нашем континенту једна од 68 особа живи са овом дијагнозом. Ако ова статистика обухвати и чланове породица који доживотно брину о особи са аутизмом, може се рећи да је више од 20 милиона Европљана директно или индиректно повезано са овим развојним поремећајем. Од средине 2022. године, када је почело пријављивање у Регистар деце са сметњама у развоју, до 10. априла ове године евидентирано је 2.218 деце са дијагнозом аутизма – четири пута више дечака него девојчица, говоре подаци Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут”. За сада не постоје званични подаци о броју одраслих особа са аутизмом, што додатно указује на потребу успостављања националног регистра.

Савез удружења Србије за помоћ особама са аутизмом позива доносиоце одлука у Србији да поводом Европског дана аутизма, 3. октобра, посвете пажњу уклањању бројних баријера које и даље спречавају особе из аутистичног спектра у остваривању својих основних људских права. Они истичу да је, упркос чињеници да је свест о аутизму последњих година порасла, многе особе из спектра аутизма и њихове породице јавност и даље недовољно разуме, а од кључне је важности да доносиоци одлука, као и друштво у целини, развију дубље разумевање аутизма и предузму мере за уклањање препрека које онемогућавају пуну инклузију и активно учешће у друштву. Ове године Савез удружења Србије за помоћ особама са аутизмом наглашава потребу за свеобухватним приступом на целом животном путу особа са аутизмом, како би оне заиста могле да уживају своја права и живе срећне и испуњене животе, а слоган овогодишњег Дана аутизма гласи „Нисмо невидљиви”.

Искуство стручњака који раде са овим малишанима говори да се дете са поремећајем аутистичног спектра у просеку „шета” две године кроз здравствени систем док му се не појави права дијагноза. Лидија Деспић Стојаковић из Савеза удружења Србије за помоћ особама са аутизмом каже да образовање и недостатак сервиса подршке у заједници и даље представљају најслабије карике у ланцу друштвене бриге о особама са аутизмом.

„Захваљујући новим протоколима који су уведени у здравствени систем, брже се поставља дијагноза, иако се и даље дешава да лекари касне са правовременом дијагностиком, чиме се губи драгоцено време за ране интервенције”, указала је наша саговорница.

Судбине деце са аутизмом веома су различите.

„Моје дете је похађало редовни вртић и имали смо добро искуство, иако није ишао у тзв. развојну групу. Када се доноси одлука о основном образовању, неки родитељи се определе за тзв. специјалне школе, а други инсистирају да се дете школује у редовној школи, али су искуства различита – некад се дешава да дете буде одлично прихваћено од стране вршњачке групе, а некад га деца одбаце. Дешава се и да дете прихвате другари, али се учитељ не снађе са другачијим ђаком, па се родитељи определе за школовање од куће”, прича Лидија Деспић Стојаковић.

Ако се сумирају искуства родитеља са школовањем, како оцењује, може се рећи да је образовање у редовним школама могуће само ако је дете високо функционално и има педагошког асистента.

„Наше дете је било уписано у специјалну основну школу, а образовање је наставило у Специјалној средњој школи „Стефан Дечански” за глуву и наглуву децу – иако одлично чује, али не може да говори због природе свог развојног поремећаја. Парадокс је да у Београду постоје само три специјалне средње школе, од којих ниједна није прилагођена ученицима са аутизмом, па се родитељи налазе пред веома тешком дилемом – шта после основне школе”, прича наша саговорница.

Како је нагласила, родитељи се најинтензивније баве децом млађег узраста, јер за њих постоји највише радионица и образовних садржаја. Како дете одраста, а нарочито по завршетку средње школе, оно се све више затвара у четири зида и зависи од бриге породице. Она додаје да је веома важно да родитељи разумеју предност удруживања и сарадње, јер ниједна државна институција неће да комуницира са индивидуалним родитељима, већ само са удружењима.

Др Татјана Крстић, доктор психолошких наука, професорка на Катедри за психологију Филозофског факултета у Новом Саду и ауторка приручника „Јесте аутизам, није аутизам: како да препознам и шта да радим”, истиче да постоји више показатеља на основу којих може да се посумња да дете има аутизам, а који у раном узрасту нису увек јасно испољени.

„Сумње да дететов развој не иде типичним путем обично почну да се јављају између прве и друге године, а углавном након друге године знаци постају све очигледнији. Неки од кључних показатеља су у вези са немогућношћу успостављања социјалне интеракције са дететом, што може да се испољава тако што се дете не одазива на своје име, не реагује када угледа родитеља, не интересује се за друге људе из окружења или се чини да не разликује друге особе од својих родитеља. Дете може да не гледа друге особе у очи или то чини врло ретко, а ако се инсистира и усмерава да погледа неког у очи, оно негодује или делује као да ’гледа кроз другу особу’”, наводи Крстићева.

Углавном, како је напоменула, изостају неки невербални гестови за повезивање са другима, на пример, дете не подиже руке да би га неко узео у наручје.

„Највише забринутости обично изазива кашњење или специфичности у дететовом говорном и језичком развоју. Али, и када се говор развије, специфично је да дете може интензивно да се оглашава, али то његово оглашавање није у служби комуникације. То значи да не служи да се оствари нека интеракција са особама из окружења, већ делује као да дете ’прича за себе’. Такође се често јавља да дете учестало понавља неку реч или фразу коју чује и то називамо ехолалијама”, указала је наша саговорница.

Неки од показатеља поремећаја из спектра аутизма, каже Крстићева, могу да укључују и стереотипне обрасце у понашању детета.

„Па тако код деце можемо да уочимо махање или „лепршање” рукама. Kод неке деце се јавља и ходање на прстима, трчање укруг, стално отварање и затварање врата. Деца могу бити изразито заокупљена одређеним предметима или активностима. Често код деце можемо да уочимо и сензорну преосетљивост која се може испољавати као преосетљивост на звуке, светло, мирисе, текстуре... Зато нека деца покривају уши рукама када чују јачи звук, тешко подносе шишање или су веома избирљиви по питању хране”, истиче др Татјана Крстић. Додаје да многа деца касне у говорно-језичком развоју, што не значи да имају аутизам – због тога је важно да родитељи своје сумње поделе са стручњацима.