Смрт није довољна за лекарски Суд части

Иако јавност очекује да се неко од надлежних ових дана огласи у вези са случајем када је, 30. децембра 2008. у Београду подлегла повредама породиља Светлана Вучковић, која је у коми, након саобраћајне несреће у којој је тешко повређена и превременог порођаја који је уследио, чак три пута у два дана транспортована на релацији Пожаревац – Београд, на етичку или неку другу одговорност мораће још да се сачека. Директорка Лекарске коморе Србије, примаријус др Татјана Радосављевић за „Политику” објашњава да ће случај породиље из Пожаревца бити предмет разматрања формираних судова части, тек онда када за то стигне захтев Инспекције Министарства здравља или ожалошћеног супруга преминуле пацијенткиње. Тада ће овај предмет ићи у редовну процедуру.

– Дубоко саосећам са породицом, али молим јавност да схвати да судови части једини не могу да се изјашњавају другачије осим у редовној процедури, за разлику од свих других стручних удружења која могу и сада да се огласе. Судови части имају независни третман, као и сви други судови – каже Радосављевићева.

Она очекује да ће прве састанке недавно основани регионални судови части, па и овај у Београду, одржати после 15. јануара. Агонија несрећне жене почела је 11. новембра прошле године када је повређена у саобраћајној несрећи на ауто путу Београд – Ниш, у судару „фолксвагена бубе”. Лекари у пожаревачкој болници су царским резом спасли бебу, а пацијенткињу у коми транспортовали у београдски Ургентни центар. Ту је дошло до „чувеног” поновног транспортовања жене, да би била коначно хоспитализована и лечена на Неурохирургији Ургентног центра где је 30. децембра преминула.

Министар здравља др Томица Милосављевић је у више наврата у јавности осудио поступање лекара као неетично, али је наглашавао да је пацијенткиња добила максималну здравствену помоћ. Директор Клиничког центра Србије др Ђорђе Бајец је дежурне лекаре који су вратили пацијенткињу из Београда у Пожаревац казнио опоменом пред отказ „због пропуста у организацији и комуникацији лекара”.

Друго општинско јавно тужилаштво у Београду затражило је у још у новембру од МУП-а Србије да прикупи информације о односу лекара Ургентног центра у Београду према Светлани Вучковић.

Први пут у дому породице Владана Живковића у Горњем Рибнику код Трстеника, за Нову годину, Бадњи дан и Божић владала је туга. Уместо новогодишњих радости и поклона, 31. децембра у његов дом из Београда је стигла је вест да је супруга Светлана Вучковић, која му је у дванаестогодишњој ванбрачној заједници изродила осморо деце, преминула дан раније у Ургентном центру. Владан је посмртне остатке преузео баш уочи Божића, 5. јануара, па је сахрана обављена сутрадан, на Бадњи дан. У њиховом дворишту налази се незавршена кућа и гаража, са помоћним зградама у дворишту, у којима је све до кобног 11. новембра 2008. Владан, уз помоћ супруге Светлане, обављао ауто-лимарску делатност и тако издржавао многочлану породицу и подизао стамбени простор за све.

– После удеса који сам имао на аутопуту не могу да се служим десном руком. Не знам да ли ћу добити неку одштету. Установили су да нисам крив, да нисам имао алкохола у крви, али су пустили Грка да одмах оде. Сада сам поднео и кривичну пријаву за смрт своје супруге – јада се Владан.

Док његова мајка Верица инсистира да скува кафу, босонога деца, у прохладној дневној соби, свијају се око оца: Емина (12), годину дана млађи Радомир, затим Алекса (9), Радмила (8), Сабела (5), Немања (4) и Тијана (2). Док проверавамо податке, Алекса подсећа да упишемо и најмлађег Вука, кога ускоро очекују да дође из болнице у Рибник.

Владан ћути. Његову додатну муку, због кредита узетог док је могао да ради, „одаје” најстарија кћер Емина: „Само да нам не узму кућу за хипотеку. Оца је срамота да тражи помоћ”.