Варварство метрополе, без колективне кривице

ПОЛЕМИКА
Наш угледни књижевник Владимир Кецмановић, добитник Андрићеве и Ћопићеве награде, аутор запаженог романа Феликс и писац особеног стила и снажног сензибилитета, објавио је недавно роман под насловом Топ је био врео. Реч је о делу посвећеном животу једног дечака у ратом захваћеном Сарајеву, минуциозној студији људи, њихових карактера и судбина у једном злом и тешком времену. Кецмановићев роман далеко је изнад актуелних питања о колективној одговорности или кривици. Аутор не пише само о Србима, Муслиманима и Хрватима, не држи страну, нити проповеда правду. Кецмановић настоји да пише о догађајима наизглед дистанцирано и суво, представљајући их преломљене током свести младог ума тек зашлог у другу деценију живота.

Кецмановићев роман ослобођен је идеолошких, националних и политичких клишеа и предрасуда. Он не робује митовима и стереотипима. Веран само особеном књижевном стилу који уводи у нашу књижевност, он постаје хроничар доба. Изабравши једну осетљиву и тешку тему, у коју је као Србин и рођени Сарајлија и лично укључен, он је овим романом показао и интелектуалну независност и људско достојанство. Роман Топ је био врео свакако неће наићи на добродошлицу код етаблиране критике и идеолошки острвљених екстремиста на свим странама. Кецмановић у овом роману пише о свету коме је припадао, али у коме за време рата није живео. Описујући га верно, на основу пажљивих истраживања, без неискреног ламента, интелектуално тупих општих места и бласфемичних и анахроних разматрања о колективној кривици, он управо том аутентичном и на доживљајима стотина стварних личности утемељеном сликом тријумфује као уметник.

Аутор представља слику града у једном тешком и прљавом рату, његове становнике слика изнад порекла, звања и имања, укључујући у своје дело и осетљиво представљање „границе добра”. Доброта Хатиџе, комшинице главног јунака која га после погибије његових родитеља прихвата и штити више него свог јединог сина, као и потпуна промена коју проживљава након што јој је син погинуо; тврд национализам и искључивост комшинице Муневере, али и њена спремност и смелост да помаже српску породицу у којој напослетку проналази уточиште главни јунак романа, управо су успешни огледи на ову вечну тему. Кецмановић пажљиво описује и типове преосталих Срба у низу изнијансираних карактера – који су се повукли у себе или се себе одрекли. Можда на најбољи начин ове двоструке сарајевске страдалнике представља осиротели наратор који је занемео пошто су му родитељи погинули. Управо главни јунак лута међу криминалним бандама које су овладале обема странама сарајевског ратишта и постепено се интегрише у једну од њих. Када је брутално убијена српска породица у којој је коначно пронашао уточиште, јунак прелази на српску страну, после многих месеци почиње да говори и сместа захтева да и сам пуца на град са којим је заједно страдао.

Владимир Кецмановић уздигао се изнад приземних критика оних који од њега очекују да сигматизује читав један народ или да своје јунаке представи стереотипно, политички коректно и нетачно. Сви интелектуалци, „политички помиритељи”, који настоје да своју припадност Свету и непристрасност докажу тако што ће Србе у протеклим ратовима поистоветити са Немцима из времена нацизма, или покушавају да проговоре са „непристрасних висина” интелектуалних савести европских колонијалних империја из времена када су њихова столетна господства почела да се распадају и свету откривају невиђене суровости и варварства метропола, требало би да знају да су промашили тему. Поредити огрубелог, запуштеног и емотивно разореног главног јунака Кецмановићевог романа са руским књижевником и десничарем Едвардом Лимоновим, у најмању руку није исправно и коректно, те суштински показује неразумевање сложених разлога и мотива човекове душе. Такође, таква паралела показује и уверење оних који је повлаче да Срби у Босни нису ништа друго до колонијални уљези са резервном отаџбином. Процес криминализације свих страна у рату, коју узгред али аутентично и пажљиво представља Кецмановић, тешко да је могуће поредити са мање или више забавним филмовима о сазревању у рату.

Нажалост, Кецмановићев роман још увек чека пажљиве и успеле критичаре. Надам се да ће остати актуелан у наредним деценијама, али да ћемо ипак бити савременици озбиљног и верног читања романа Топ је био врео, било да је реч о онима који га сматрају успешним или њиховим неистомишљеницима.