Време љубави за један цент

ПОЕЗИЈА
Нилс Хав, дански песник, чије је одабране стихове „У одбрану песника“ недавно на српском објавио београдски „Рад“, својом поезијом покушава да одбрани себе и читаоце од доба „љубави за један цент”. Како, објашњава у овом разговору за наш лист.

Ваша поезија користи свакодневне изразе и помало грубе речи, али не губи од лиричности и одмерене сентименталности. Како то постижете?

Песма је нека врста поклона, чак и самом песнику. Моја је намера да у поезији останем близак свакодневном језику – да слушам оно што говоримо једни другима. Свакодневни језик препун је грубих изјава, али и прелепих, чежњивих и величанствених сањарења. Људи воде жив унутрашњи дијалог о добру и злу. Сви имамо капацитет да саградимо своје замкове из снова, али и да их уништимо. То је непрестана борба у човеку са којом је моја поезија у сталном дијалогу.

У вашој књизи, „У одбрану песника”, има много љубавних песама. Сведоци смо да реномирани савремени писци све мање пишу љубавну поезију, окрећући се метафизичкој и филозофској поезији. Шта је узрок томе, према Вашем мишљењу?

Фернандо Песоа каже: „Сва љубавна писма су смешна; да нису, не би била љубавна писма”. И потпуно је у праву. Претпостављам да је то један од разлога зашто многи добри песници беже од љубавне поезије. Не желе да буду смешни. Истовремено, љубав је најјача страст и ватра у највећем броју живота. Не заборавимо да је сам Песоа писао страствене љубавне песме. Морамо да преузмемо тај ризик да испаднемо смешни. У песми „Кад будем слеп” написао сам:

„Љубав те ослепи
Али секс је безопасан: мом виду ништа не фали,
Могу све да видим.
Зато су моје љубавне песме такви промашаји.”

То је мој невешти покушај да говорим о љубави а да не будем претерано смешан. Наше доба је доба „љубави за један цент”. У љубави сви правимо грешке, љубав је тако велика реч. Али не можемо да одустанемо од ове страсти – без љубави смо ништа. Кад су људи заљубљени, они љубе прсте једни другима, а то је тако смешно, па ипак сви желимо да учествујемо у тој срцепарајућој церемонији.

На крају, песме које су ми објављене на српском избор су преводитељки Тање Симовић и Милене Рудеж, које су обе сјајне списатељице – можда оне саме преферирају љубавну поезију. Али у књизи има и неколико метафизичких и филозофских песама такође. То је њихов избор и ја то поштујем.

Као писцу поезије и прозе, блиске су вам обе врсте стваралачких чинова. Како се они узајамно прожимају? Има ли прозе у вашим стиховима и обратно?

Сигуран сам да је моја поезија премрежена епским елементима. Као и поезија, и проза мора да буде прожета магичним. Приповедање приче је нека врста сликања речима.

То вам је као да сте члан две породице, једна пријатна расцепљеност. Поезија и проза су различити жанрови, свака са својом огромном историјском грађом. Ако је проза моја верна супруга, поезија је друга, мистична. Немогуће је направити коначан избор. И једна и друга су мајке моје књижевне деце.

Какав је ваш став према друштвеном ангажману писца и шта данас значи ангажовано писати?

Поезија није за мекушце, а неангажована уметност, литература, нема никакву сврху. Ми смо чудовишни мрави, усамљени на овој мистичној планети, а тражење истине је као ловљење гуштера у тами. Морамо да се суочимо са том незавидном људском позицијом и да отворено кажемо – уметност, па и литература морају да буду ангажоване у проницању у дубљу истину о мистерији нашег постојања.

А према политичкој моћи, уметност мора да се постави на критичку позицију.

Какву врсту моћи поседује стваралац у данашњем постиндустријском, медијском друштву?

Овог лета сам провео месец дана у Кини (Шангај, Пекинг итд.), земљи дивље мешавине старог и новог. Тамо, окружен горостасним зградама, симболима индустријског бума, размишљао сам о песми Ли Поа (706-762. год.). Пре више од хиљаду година, он је рекао: „Праве песме су једина здања која ће заувек остати. Шта су све те поносне палате, једном подигнуте овде? Кад је у мени снага, моје перо таласа пет светих планина. Шта мене занима све што људи глорификују, њихова жеља за моћи, богатством и признањем – шта је то упоређено са писањем поезије?” До данас, нико ништа на то нема да дода.

Да ли дански песници имају своју читалачку публику? Колико се књиге поезије продају у Данској?

Поезија је мала бранша чак и у Данској, али мислим да песници имају своју публику. Много људи се окупи на песничким вечерима, а неколицина њих и купује књиге. У свом изворном облику, поезија је била говорни жанр, тако да је та врста промоције прикладна.

Осим писања поезије, чиме се бавите у свакодневном животу? То је питање које би Вам у Србији свако поставио.

Ја сам и прозни писац, махом кратких прича. Захваљујући подршци Министарства културе Данске, у могућности сам да живим као писац и да се на то концентришем. Кад не пишем, бринем о својој породици, одржавам кућу и волим да кувам. Моја супруга је пијанисткиња, тако да смо увек окружени прелепом музиком.