Чему нас учи светска криза

Сећам се тога – било је давно. Једна делегација пословних људи са Запада била је у посети нашој земљи. Проучавали су наш тадашњи систем и помно су слушали и бележили све оно што смо им ми – загрејани активисти – причали: о самоуправљању и делегатском систему, о зборовима и радничким саветима, о томе како се у предузећима на скуповима запослених деле станови, како се на састанцима могу критиковати директори у предузећима, о бесплатном школовању и социјалним правима, о расподели прихода и дељењу вишкова.

Наши гости нису много причали, али су постављали питања. Нису ништа коментарисали, али смо ми били причљиви. Ми смо били лојални пропагатори нашег, али смо знали и за мане свега о чему смо им приповедали. Зато смо хтели на неки начин да им кажемо да смо свесни и недостатака, а њих није било мало, и да желимо да мењамо и реформишемо наш систем.

Када то рекосмо, наши тихи и пажљиви гости се уозбиљише и међусобно се погледаше, као да ћутке размењују мисли. Онда се један од њих–пошто смо опсежно и са поносом причали о нашим намерама да смањујемо државне ингеренције у привреди и друштву и вршимо децентрализацију, да уведемо тржишну привреду и профит, који смо звали доходак, и да дамо већа права директорима и стручњацима – осмели да затражи реч. „Пријатељи, ми вас молимо да не журите с реформама и да то не радите олако или ако радите – да будете веома опрезни. Па, то што ви имате – то је наш идеал, а ви хоћете да то укидате. Чувајте то, макар и са свим недостацима...”

Нама је ова примедба ушла на једно, а изашла на друго ухо, али се присетих ње ових дана када се та велика зграда профитног система Запада, којој се источни и социјалистички свет дивио годинама, почео да љуља и, малтене, руши. Оних шездесетих, када је код нас почео да пирка ветар промена и када је почело слободније да се дише – људи су путовали у Трст и у Италију по шушкавце и најлон чарапе, па су то били хитови на нашим улицама. Мађари, Румуни и Бугари, а и Руси – када би наши одлазили на путовања у те земљи и понашали се као крезови – завидели су нам.

У реду, све је то прошло, много се и код нас тога десило и променило, и сада смо сви у кризи. И они што су нам говорили да будемо опрезни у мењању нашег амбијента и ми, који смо добро измењали све што је могло да се мења, и од једне државе направили шест.

Нешто ми изгледа да опет радимо супротно: на Западу држава откључава трезоре и вади из златних резерви паре да спасава своје велике банке и фирме, које су се биле осилиле. И чији су власници, акционари и менаџери немилосрдно деценијама пљачкали фондове који су се од народа сливали у њихове касе, гомилали милионске премије, правили палате и куповали јахте. Док се за то време држава уљуљкивала у свом сну о слободној тржишној привреди, која ће сама све да регулише. Држава сада постаје, дајући свој глас за спас, власник и акционар, заклињући се да више неће дозволити да је приватни менаџeри и грабљивци поново изиграју и доведу милионске масе у животну опасност. Да их униште велики кредити за куће, скупа кола, школовање деце.

У исто време, ми продајемо последње остатке нашег националног блага, ствараног годинама, а протраћеног због многих глупости којих смо се у међувремену прихватили: некада велике фабрике и предузећа, која су у тим несрећним периодима, од некадашњих добрих и успешних постали парије и сиромашни. Разлога и потребе за приватизацијом свакако има,то и европски пут су нам зацртани, али смо ми у великом закашњењу и опет тапкамо за светом. Тешко хватамо корак. Можда треба да извучемо неке поуке из онога што се дешава, из искуства других, које ми ретко ценимо и узимамо у обзир. Желимо на својој кожи све да испробамо. Можда да се за тренутак одвојимо од страначких свађа и губљења огромног времена, које ће нас опет коштати, и да видимо шта треба олако продати, а шта задржати и наћи начина да их домаћим ресурсима, памећу и кадровима очувамо. И сачувамо и извучемо из кризе неке наше велике привредне, културне и друге брендове, при чему нам инострано учешће може бити само добродошло.

Књижевник и публициста