Ко прочита кајати се неће

Пре било каквог одмеравања оцене књиге „Пробуди се, Србијо”, која је предмет опсервације, реч-две из животописа њеног аутора. 
Драгослава Словића, од мајке Јулијане (Милијане) и оца Драгише из јуначке Топлице, срео сам пре четврт века, на самом почетку прве деценије другог миленијума, а већ други пут ми поклања поверење да се прихватим једне од најодговорнијих и најосетљивијих улога у области штампаног издаваштва – оцењивача, критичара, односно, по већ устаљеном страном изразу, рецезента и овог дела (прва је о књизи „Путеви српског јединства”, 2023) јер оцењивач по мом суду мора бити бар у некој области знања и стваралаштва изнад аутора, чији рад је предмет ове анализе. 
„Пробуди се, Србијо”, аутора проф. др Драгослава Словића је већ 49. књига и представља нешто мање од половине целокупног опуса књижевног и научностручног стваралаштва, а садржи: пет романа, 49 књига, 38 уџбеника, приручника и чланака, као и 19 научностручних монографија, закона, афоризама и пословица. 
Овај догађај се поклопио и са јубилејом: пола столећа од објављивања његове прве књиге (1975) под називом „Метода пресецања биланса у пракси ОУР-а” у коауторству са Костом Васиљевићем, југословенском и међународном легендом у области примењеног књиговодства, који је био веома цењени професор („Анализа биланса”) и нашој генерацији студената Економског факултета Универзитета у Београду. 
Први роман „Греси и опроштаји” објављује 2007. године. 
Ова по много чему изузетна личност као једанаестогодишњак и ђак гимназије у Прокупљу бива од рођеног оца сурово кажњена само због своје претеране љубави и опседнутости према фудбалу, у то време игри лоптом крпењачом, исписивањем и спречавањем даљег редовног школовања и образовања. 
Време је показало да је та ригорозна казна код дечака у развоју изазвала позитивну реакцију, па је „у инат свима”, чак и рођеном оцу, наставио са ванредним школовањем и образовањем до неслућених висина јер је добио не само факултетско образовање већ је стекао и пет доктората (шести је у току) и завидан ниво писмености. 
А ево шта се мени у том узрасту догодило. Сећам се као да се данас збило. 
Крсто Шћекић, највиђенији међу сељацима из Горњег Заостра, у којем сам одрастао и стасавао, из засеока Орлов крш, на путу дугом осам километара у једном правцу, од куће до школе, нас неколицину ђака пешака, који смо након завршене четворогодишње основне школе у селу, вољом наших родитеља (у неким случајевима и без наше воље), упућени на даље школовање у најближу образовну установу – осмогодишњу Вишу реалну гимназију у Иванграду (Беране) – сустигао је са коњем испред себе натовареним огревним дрвима намењеним продаји и поздравио речима: „Ђецо моја, роде наш рођени, дико наша, учите и слушајте своје родитеље и учитеље. Многи генији из Заостра су завршили под талаганом.” 
Село Заостро из новије историје је добро познато. Географски је ушушкано са све четири стране: са истока каменом громадом Тифран, са запада литицом Платије, Орлов крш је са севера а камени масив Остро са југа (по њему је очигледно и назив села „за-Остро”). Помиње се и у народној песми: „У Заостро под Платије, четнички се барјак вије, ајд’ нека га нек’ се вије, дош’о Дража из Србије.” 
Тек много касније, читајући књиге наших великана, међу којима је и књига Михајла Пупина „Од пашњака до научењака” схватио сам Крстову поруку. 
Израз „талаган” – турског порекла – значи: сељачка мушка кабаница од сукна, која је представљала најбољу заштиту од кише, ветра и снега, па су је претежно користили чобани, пастири, чувари стоке. 
Дакле, сам назив књиге је иритантан. 
На први поглед представља позив на побуну, устанак, акцију против нечега или свега постојећег. 
Прва асоцијација је на поему „Востани Сербие” Доситеја Обрадовића посвећену ослободиоцу Србије од вишевековног турског ропства Карађорђу, што је учинио и велики Његош у „Горском вијенцу – Посвета праху оца Србије”. 
Међутим, то је само први утисак – утисак на први поглед, јер читајући сам садржај књиге, одакле све почиње и чиме се све завршава, може се рећи да се ради о веома комплексном штиву почев од мотива за настанак дела, преко тежње да се идентификују и прикажу бројни облици деформација у једном друштву и његове државе као цивилизацијског достигнућа, у конкретном случају Србије, као што су најчешће апострофиране: привилегије, полтронства, издаја, неслога, корупција, достојанство, патриотизам. 
Она је више од поклича, од позива да се отворе „све четворо очију”, да се не само укаже на пошаст која нас притиска већ и да се крене у акцију против свих тих негативних појава. 
Да ли је ствар у постојећем владајућем друштвено-политичком систему или у нечем другом? Да ли би нови праведнији друштвено-економски светски систем поправио стање? 
Аутор наводи пример именовања председника у свом селу, одмах након Другог светског рата, када на ту функцију буде именована „највећа сеоска будала”. То ме је интуитивно навело да отворим 416/417. страницу књиге „Огњишта мудрости” америчког књижевника и филозофа Вила Дуранта, где дословце наводи: „Будале су ускочиле у седло и јашу човечанство”, као и констатацију: „Последњи ступањ демократије је владавина разбојника.” 
Да ли све или део набројаних нелегалних појава треба легализовати, као што је својевремено легализована прохибиција у Америци, почетком прошлог века, као што је и у великом броју земаља легализован најстарији занат проституција или промискуитет на који се није обраћала пажња, па је током времена нестао? Забрањено воће је најслађе, стара је српска пословица. 
Да ли је решење већине наших (светских) проблема у крилатици марксиста: „свакоме према потребама, а свако према могућностима”? 
На крају да оставимо нешто и за читаоца. Да буде богатији.

*Геренални директор „Трепче” 
током последње деценије 20. века

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа