Ko pročita kajati se neće

Pre bilo kakvog odmeravanja ocene knjige „Probudi se, Srbijo”, koja je predmet opservacije, reč-dve iz životopisa njenog autora. 
Dragoslava Slovića, od majke Julijane (Milijane) i oca Dragiše iz junačke Toplice, sreo sam pre četvrt veka, na samom početku prve decenije drugog milenijuma, a već drugi put mi poklanja poverenje da se prihvatim jedne od najodgovornijih i najosetljivijih uloga u oblasti štampanog izdavaštva – ocenjivača, kritičara, odnosno, po već ustaljenom stranom izrazu, recezenta i ovog dela (prva je o knjizi „Putevi srpskog jedinstva”, 2023) jer ocenjivač po mom sudu mora biti bar u nekoj oblasti znanja i stvaralaštva iznad autora, čiji rad je predmet ove analize. 
„Probudi se, Srbijo”, autora prof. dr Dragoslava Slovića je već 49. knjiga i predstavlja nešto manje od polovine celokupnog opusa književnog i naučnostručnog stvaralaštva, a sadrži: pet romana, 49 knjiga, 38 udžbenika, priručnika i članaka, kao i 19 naučnostručnih monografija, zakona, aforizama i poslovica. 
Ovaj događaj se poklopio i sa jubilejom: pola stoleća od objavljivanja njegove prve knjige (1975) pod nazivom „Metoda presecanja bilansa u praksi OUR-a” u koautorstvu sa Kostom Vasiljevićem, jugoslovenskom i međunarodnom legendom u oblasti primenjenog knjigovodstva, koji je bio veoma cenjeni profesor („Analiza bilansa”) i našoj generaciji studenata Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. 
Prvi roman „Gresi i oproštaji” objavljuje 2007. godine. 
Ova po mnogo čemu izuzetna ličnost kao jedanaestogodišnjak i đak gimnazije u Prokuplju biva od rođenog oca surovo kažnjena samo zbog svoje preterane ljubavi i opsednutosti prema fudbalu, u to vreme igri loptom krpenjačom, ispisivanjem i sprečavanjem daljeg redovnog školovanja i obrazovanja. 
Vreme je pokazalo da je ta rigorozna kazna kod dečaka u razvoju izazvala pozitivnu reakciju, pa je „u inat svima”, čak i rođenom ocu, nastavio sa vanrednim školovanjem i obrazovanjem do neslućenih visina jer je dobio ne samo fakultetsko obrazovanje već je stekao i pet doktorata (šesti je u toku) i zavidan nivo pismenosti. 
A evo šta se meni u tom uzrastu dogodilo. Sećam se kao da se danas zbilo. 
Krsto Šćekić, najviđeniji među seljacima iz Gornjeg Zaostra, u kojem sam odrastao i stasavao, iz zaseoka Orlov krš, na putu dugom osam kilometara u jednom pravcu, od kuće do škole, nas nekolicinu đaka pešaka, koji smo nakon završene četvorogodišnje osnovne škole u selu, voljom naših roditelja (u nekim slučajevima i bez naše volje), upućeni na dalje školovanje u najbližu obrazovnu ustanovu – osmogodišnju Višu realnu gimnaziju u Ivangradu (Berane) – sustigao je sa konjem ispred sebe natovarenim ogrevnim drvima namenjenim prodaji i pozdravio rečima: „Đeco moja, rode naš rođeni, diko naša, učite i slušajte svoje roditelje i učitelje. Mnogi geniji iz Zaostra su završili pod talaganom.” 
Selo Zaostro iz novije istorije je dobro poznato. Geografski je ušuškano sa sve četiri strane: sa istoka kamenom gromadom Tifran, sa zapada liticom Platije, Orlov krš je sa severa a kameni masiv Ostro sa juga (po njemu je očigledno i naziv sela „za-Ostro”). Pominje se i u narodnoj pesmi: „U Zaostro pod Platije, četnički se barjak vije, ajd’ neka ga nek’ se vije, doš’o Draža iz Srbije.” 
Tek mnogo kasnije, čitajući knjige naših velikana, među kojima je i knjiga Mihajla Pupina „Od pašnjaka do naučenjaka” shvatio sam Krstovu poruku. 
Izraz „talagan” – turskog porekla – znači: seljačka muška kabanica od sukna, koja je predstavljala najbolju zaštitu od kiše, vetra i snega, pa su je pretežno koristili čobani, pastiri, čuvari stoke. 
Dakle, sam naziv knjige je iritantan. 
Na prvi pogled predstavlja poziv na pobunu, ustanak, akciju protiv nečega ili svega postojećeg. 
Prva asocijacija je na poemu „Vostani Serbie” Dositeja Obradovića posvećenu oslobodiocu Srbije od viševekovnog turskog ropstva Karađorđu, što je učinio i veliki Njegoš u „Gorskom vijencu – Posveta prahu oca Srbije”. 
Međutim, to je samo prvi utisak – utisak na prvi pogled, jer čitajući sam sadržaj knjige, odakle sve počinje i čime se sve završava, može se reći da se radi o veoma kompleksnom štivu počev od motiva za nastanak dela, preko težnje da se identifikuju i prikažu brojni oblici deformacija u jednom društvu i njegove države kao civilizacijskog dostignuća, u konkretnom slučaju Srbije, kao što su najčešće apostrofirane: privilegije, poltronstva, izdaja, nesloga, korupcija, dostojanstvo, patriotizam. 
Ona je više od pokliča, od poziva da se otvore „sve četvoro očiju”, da se ne samo ukaže na pošast koja nas pritiska već i da se krene u akciju protiv svih tih negativnih pojava. 
Da li je stvar u postojećem vladajućem društveno-političkom sistemu ili u nečem drugom? Da li bi novi pravedniji društveno-ekonomski svetski sistem popravio stanje? 
Autor navodi primer imenovanja predsednika u svom selu, odmah nakon Drugog svetskog rata, kada na tu funkciju bude imenovana „najveća seoska budala”. To me je intuitivno navelo da otvorim 416/417. stranicu knjige „Ognjišta mudrosti” američkog književnika i filozofa Vila Duranta, gde doslovce navodi: „Budale su uskočile u sedlo i jašu čovečanstvo”, kao i konstataciju: „Poslednji stupanj demokratije je vladavina razbojnika.” 
Da li sve ili deo nabrojanih nelegalnih pojava treba legalizovati, kao što je svojevremeno legalizovana prohibicija u Americi, početkom prošlog veka, kao što je i u velikom broju zemalja legalizovan najstariji zanat prostitucija ili promiskuitet na koji se nije obraćala pažnja, pa je tokom vremena nestao? Zabranjeno voće je najslađe, stara je srpska poslovica. 
Da li je rešenje većine naših (svetskih) problema u krilatici marksista: „svakome prema potrebama, a svako prema mogućnostima”? 
Na kraju da ostavimo nešto i za čitaoca. Da bude bogatiji.

*Gerenalni direktor „Trepče” 
tokom poslednje decenije 20. veka

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista