До трајног мира заокретом на узаном путу

Ратови између Израела и Палестине имају тенденцију да се завршавају хаотично, без јасне победе и предаје. Исцрпљене, обе стране одлажу оружје, постигавши само неке од својих циљева. Историјски гледано, већина сукоба се окончавала тако што Сједињене Америчке Државе наметну услове мира који су често мањи од оних које Израел жели, али задовољавају његове основне потребе. А онда после неког времена поново наступа природно стање према схватању Томаса Хобса – рат свих против свих. Само у овом веку године мира биле су ређе него преступне. Након Друге интифаде, која је однела животе преко 1.000 Израелаца и више од 3.000 Палестинаца, одиграо се низ мањих сукоба познатих под називима операција: „Ливено олово”, „Заштитна ивица”, „Чувар зидова”... Али две године након страхота од 7. октобра 2023. и бескрајних кругова убијања у Гази, амерички председник Доналд Трамп успео је да прогура прву фазу споразума између Израела и Хамаса о прекиду ватре и ослобађању талаца, који нуди нову визију за Блиски исток. Пут је узан, али је то најбоља прилика за стварање трајног мира још од споразума из Осла из 1993. и 1995. Ова нова визија радикално се разликује од приступа из главног града Норвешке – нуди заокрет од бескрајних, апстрактних преговора о границама и хипотетичким уставним аранжманима две државе. Уместо тога, обећава практичан приступ за обнову Газе, ослобођене од терориста који у њој доминирају.

Међутим, следећа фаза Трамповог споразума је тежи део посла. Она предвиђа формирање технократске владе која би обновила појас Газе, али без учешћа Хамаса, који би требало да буде разоружан, док би о безбедности бринуле међународне снаге. Трамп би председавао надзорном одбору док Палестинци не преузму одговорност, вероватно кроз реформисану Палестинску самоуправу са Западне обале. Његов крајњи циљ је оно што назива „вечним миром”, али препреке су огромне, пре свега због поновног пораста нетрпељивости између два народа. Пре само 13 година, 61 одсто Израелаца подржавало је решење о две државе. Данас тек четвртина то чини, док многи чак показују равнодушност према губицима палестинских живота. Са друге стране, Палестинци Израел виде као силу која је окупирала њихову земљу. У анкети из маја половина њих подржала је нападе од 7. октобра, а 87 процената је негирало да је Хамас починио злочине.

Ипак, постоје разлози за наду. Крај рата могао би покренути промену ратоборног руководства на обе стране. Израел мора одржати изборе у наредних 12 месеци, а сондаже јавног мњења сугеришу да би то могло довести до одласка премијера Бенјамина Нетанјахуа и краја његове коалиције с екстремно десничарским партијама.

Такође, позитиван сигнал из иностранства је спремност арапских држава да плате обнову Газе, уз Трампове гаранције да ће мир бити трајан. Али сем новчано, спољашњи актери ће морати да обуздају деструктивне импулсе на обе стране. Након што је извршио притисак на Израел да оконча рат са Ираном, укорио га због напада на Катар и гурнуо га у договор о таоцима, Трамп сада мора да покуша да натера Нетанјахуа или његовог наследника да заустави ширење јеврејских насеља.

Паралелно, арапске државе морају да искористе сав свој утицај да убеде Палестинце да забораве на Хамас, реформишу Палестинску управу и помогну јој да пронађе нове лидере. Али чак и ако би политички врх Хамаса пристао на разоружање, што је и за Вашингтон и за Тел Авив услов око ког нема погађања, његови борци се вероватно неће сложити с предајом оружја и могли би да пређу у мање милитантне групе попут Исламског џихада или Комитета народног отпора. Сличне ситуације су се већ дешавале, када су се разочарани припадници Хамаса придруживали огранцима Исламске државе, верујући да су они одлучнији у борби против Израела. Вакуум који би настао распадом Хамаса могао би да отвори простор другим радикалним покретима који би покушали да га замене, јер је појас Газе већ плодно тло за развој милитантних група као што су „Jaljalat”, „Jund Ansar Allah”, „Tawhid al-Jihad”. Из тог разлога, Трампов план би требало да предвиди не само постепени пренос власти и безбедност коју би гарантовале међународне снаге већ и програме разоружања и запошљавања бивших милитаната, као наду да постоји нешто што вреди више од рата. Можда је добар пример за то садашњи председник Сирије Ахмед ел Шара, који је прешао пут од тога да су Сједињене Државе нудиле 10 милиона долара за његово хапшење до тога да униформу Ал Каиде замени оделом и сада говори пред Генералном скупштином Уједињених нација.

Ипак, све док Трамп не пронађе формулу за „вечни мир”, биће актуелна арапска приповетка о шкорпији која је, бежећи од поплаве, замолила камилу да је на својим леђима пренесе преко набујале реке. Гарантовала је камили да јој неће наудити, уз логично објашњење да ће обе потонути ако би то учинила. Ипак, насред реке је смртоносно убола своју потенцијалну спаситељку. На питање зашто, шкорпија је одговорила: „Зато што је ово Блиски исток.”