Мој „ерски” приступ ми се посрећио

Гледам „Бухине” представе, узбудљива је њихова игра, свака част младом ансамблу. Могу само да им честитам и пожелим све најбоље у овим тешким временима! Сетите се, драги моји, наших крила, којима смо летели из успеха у успех под слоганом „Више игре, више духа, Позориште ’Бошко Буха’”, каже књижевник и песник Љубивоје Ршумовић, дугогодишњи директор позоришта „Бошко Буха”.

Повод за разговор са овим виспреним Златиборцем јесте обележавање седам и по деценија Позоришта „Бошко Буха”. Љубивоје Ршумовић, који добар део године живи у свом завичају пишући песме и сакупљајући лековито биље, овим лепим поводом вратио се у Београд.

Позориште „Бошко Буха” обележава 75 година постојања: новом представом „Игра” по тексту Миле Машовић Николић и Милице Краљ, која потписује и режију. Слављенички, премијерни сусрет са публиком је вечерас од 20 сати на дан када је и основана ова кућа уметности. Прича о Позоришту „Бошко Буха” заправо почиње од Бранислава Нушића... Основано је 1950. године, када је после дуготрајне, али упорне борбе Гита Предић Нушић, иначе кћерка славног комедиографа, издејствовала да дотадашње пионирско културно-уметничко друштво „Бошко Буха” прерасте у професионално позориште за децу и младе.

– Било је то време када се најозбиљније размишљало о деци. Обнова државе после рата значила је и шансу за обнову наталитета. После топова и митраљеза брига о деци је личила на грижу савести одраслих и одлуку да се „ницање”, што значи „новорађање”, стави у први план, међу народне хероје! Бошко Буха је био најпогоднији за то. Није се знало тачно шта значи филозофска и васпитна порука „што пре дете сматраш човеком, пре ће човек и постати”. Али посрећило се да је Нушићева кћерка стасала и била богомдана да ту идеју учини видљивом – прича Љубивоје Ршумовић евоцирајући успомене.

На који начин је историја „Бухе” утицала на ваш лични и професионални живот? Који су највећи изазови са којима сте се носили док сте бити на његовом челу и како сте их превазилазили?

Тих осамдесетих година прошлог века отеран сам из Радио-телевизије Београд, па сам неколико година био слободан уметник. Рецимо, да сам се „онда” ухлебио у издавачком предузећу „Књижевне новине”. Био је то посао који сам волео да радим. Рецимо, дао сам идеју Моми Капору да напише „нешто за нај-најмлађе”. Мома је написао причу, под насловом „Онда” и илустровао је на свој шармантни начин... Или разговарао сам са Душком Радовићем, што се каже „о свему и свачему”, а онда сам замолио Душка Петричића да илуструје и опреми ту књигу, коју смо назвали „Ко је ово”. И кад смо објавили „Књигу о Милутину” и спремали се да објавимо књиге Слободана Јовановића, позвали су ме из Секретаријата за културу града Београда да дођем и будем управник „Бошка Бухе”. „Истекао је и четврти мандат Микију Фаркићу.” Мало сам се распитао и дознао да се један део упослених у „Бухи” не слаже да ја будем управник, предлагали су Паола Мађелија. И одустанем, поготово што је у „Бухи” плата била за 2.000 мања од плате у „Књижевним новинама”. Онда је и Мађели одустао, вероватно и он због плате! И мало уз јауке из Секретаријата за културу да „немају никог другога”, а више из радозналости, пристанем. Богу хвала, нисам се покајао! Прво што сам рекао на „састанку запослених” било је: „Народе драги, ово је ваше позориште, а ја сам осуђен да вам будем управник! Па сад, да се договоримо. У свако доба имате право да ме прозовете и да ме подучите шта је најпаметније, и најпотребније, да се уради за ваше и моје позориште.” Тај мој „ерски” приступ се посрећио и ја сам остао петнаестак година у „Бухи”...

Значај Бранислава Нушића и његове кћерке Гите Предић Нушић у историји позоришта је немерљив. Како ви гледате на то време?

Време Гите Предић Нушић било је на прави начин манифестација педагошке поетике, која се препознавала и у литератури за најмлађе. Полако, али корисно, Душко Радовић добија награду у Италији за „Капетана Џона Пиплфокса” и тиме отвара ново модерно игралиште ствараоцима за младе. Доводи из Новог Сада Миру Бањац и Драгољуба Гулу Милосављевића, па онда долази и Дејан Мијач. За „Буху” пишу Миша Станисављевић и Игор Бојовић, а режирају Мирослав Беловић, Миња Дедић, Јагош Марковић и Милан Караџић, који постаје уметнички руководилац позоришта... Идеја је била да се ревитализују старе класичне бајке за децу. „Бошко Буха” једне године, по мишљењу новинара и позоришних људи, има две представе као најбоље на Стеријином позорју. Такав успех, чини ми се, ни пре, ни после није имало ни једно позориште у Југославији.

Ваш мандат као директора „Бухе” обележила је велика борба за реновирање матичног здања. Како сте се носили са овим изазовима?

Одговор на ово питање могао би да гласи: „Обећање, лудом радовање!” Нису нам помогли успеси на сцени, па смо директно тражили од власти да нам објасне о чему се ради. Нисмо добијали одговор. Ја сам већ на своју руку тражио излаз. Протурио сам идеју да се за Позориште „Бошко Буха” подигне нова зграда, и то на Славији. Испред оне банке, са десне стране, где стају тролејбуси. По детаљном урбанистичком плану ту је планирана изградња зграде, са 11 биоскопских сала. Мегаломанија, без основе. Предлажем да то буде позоришна зграда са две сцене и 12 занатских радионица, за опрему представа, за столарију, хералдику, костиме, у којима би се радило за сва српска позоришта. Ишао сам са Бингулцем из секретаријата на Кипар да видимо сличну творевину... А онда нам ударе санкције и тако ја, на годишњем одмору на Златибору, прочитам у „Политици” да нисам више директор Позоришта „Бошко Буха”. И да је на моје место постављен глумац Ненад Ненадовић.

Шта вам је било најинспиративније током вођења овог театра? Како гледате на улогу позоришта у одрастању и образовању младих?

Незаборавна је слика публике, кад деца почну да исправљају глумца, јер се препустио импровизацији. А деца знају текст напамет, јер гледају сваку представу по безброј пута. Милорад Мандић Манда и Слободан Бода Нинковић су њихови другари, Олга Одановић такође, и сви остали, наравно, постају дечји сарадници. Позорница, заједно са салом, постаје њихова, дечја, стваралачка радионица. Сигуран сам да ће свако од њих целог живота памтити бајке, у које су поверовали у детињству.

Које су најзначајније представе које сте реализовали док сте били на челу „Бухе”?

Не бих набрајао, једноставно то важи за све представе. Запамте чак и текстове представа за одрасле, на које су долазили са родитељима... Могу пуна срца рећи да је „Буха” учитељ, не само младим људима него и одраслим глумцима. Треба памтити да је Предраг Мики Манојловић проходао на позорници „Бухе”, јер су његови родитељи били глумци у нашем позоришту, па су доводили малог Микија, претварајући „Буху” у дечје обданиште. Ето, излете ми језик, па присвојих и сад „Буху”, да ваши читаоци не помисле да сам се одрекао тих 15, 16 година управниковања на Тргу републике.

Да ли можете да нам испричате неку анегдоту или успомену из позоришта?

Сећам се речи редитеља Мирослава Беловића на првој проби једне представе кад је окупљеним глумцима рекао: „Морате, кад се појавите на сцени, да ставите публику у џеп!” Нисам дуго размишљао шта то значи, Мира Сантини, драматург, ми је објаснила: „Белка хоће да каже да глумац одмах мора да пружи публици духовну руку пуну емоција.” Сећам се, такође, када је Бода у једној сцени представе „Сан летње ноћи” попрскао први ред публике водом, редитељ Миња Дедић је устао и изашао из сале. После представе Дедић нам је свима објаснио да је недопустиво на тај начин публику извлачити из Шекспировог текста, и малтретирати је вулгарним значењем те сцене! Јагош Марковић и Бода су се извинили професору и касније у Новом Саду, на Позорју, та сцена се играла без воде.

На које уметничке резултате сте посебно поносни?

Поменућу само представу „Школа за кловнове”. Да би се дечја, радознала публика задовољила, сео сам у авион, отишао у Москву и довео професора из њихове школе за мађионичаре, тако да је та представа била беспрекорно истинита и узбудљива. Глумци и данас изводе неке фазоне из те представе, да би забавили децу.

Како сте мотивисали сараднике да и поред новонасталих околности остварују лепе уметничке резултате?

Нисам тражио длаку у јајету, хвалио сам и награђивао успешне појединце, мало сам можда превише неким глумцима гледао кроз прсте... Рецимо, једној сарадници сам одобрио средства да поправи зубе. Нисам се трудио да показујем све што знам, него сам чак понекад њихове грешке примао на себе. Срећом није их било много. Радило се тимски и другарски.