Засвирај, па задени

„Дневник” има свој уобичајени редослед: политичке и економске актуелности, затим краће репортаже, следе култура, спорт, занимљивости из света, па временска прогноза... Однедавно се учестано, с изгледима да постане редовна, у овај низ уврстила и рубрика о самој Радио-телевизији Србије. То су најчешће бројке о рекордној гледаности појединих њених емисија и саопштавање гледаоцима, статистиком, да су претходног дана највише свог телевизијског времена провели баш уз вечерње вести, игране серије и спортске преносе РТС-а.

Нема могућности да се неким пиплметром или сличним уређајем за мерење ТВ афинитета публике утврди како она гледа на овакву употребу „Дневника” за самохвалу РТС-а. С обзиром на то колико она постаје нападна, и заправо у функцији непрестане, жустре борбе с комерцијалним телевизијама, односно с ТВ Пинк као главним конкурентом, може се претпоставити да већ помало нервира. Реклама на програму ионако је превише.

Доба је владајућег маркетинга у коме се свако труди да своју робу прикаже што лепшом и што кориснијом, али и селфмаркетинга где свако настоји да себе представи што бољим и што привлачнијим. Законитости понуде и тражње треба привлачити на своју страну, па то раде фабрике, банке, ресторани, бање... Што не би и телевизије? Кад поједини министри, премијер, председник државе воле да пред камерама истичу личне заслуге, поводом набавке гаса, рецимо, успеха у учинку који су иначе предизборно обећавали и послова због којих су и изабрани, што то не би смео и РТС?

Наивно је данас позивати се на ону народну: „Ко се хвали, сам се квари”. Али, народ је рекао и ово: „Засвирај, па за појас задени”. Стога би у коришћењу сопственог програма за саморекламирање, мимо уобичајених најава и рекламних блокова, РТС морао да сачува разумну меру опреза и задршку према злоупотреби места и времена које народ плаћа.

Јавном РТВ сервису Србије претплата пристиже управо да би правио привлачан, обиман, разноврстан и ваљан програм, према потребама различитих узраста, према очекивањима разних укуса, информативан, забаван, подстицајан за сазнавање и учење, отворен за науку и уметност... Да ли РТС себе доживљава у таквом тоталитету? Судећи по садржају похвале с којом излази у јавност, РТС се поноси једино оним што се највише гледа и тиме пристаје на бесомучну трку за високим рејтингом као јединим смислом ТВ постојања. Нема, наравно, много смисла ни обрнуто – правити програм који мало ко хоће да гледа. Али, зар адути нису „Пустолов” и „Музички тобоган”, „Степениште” и „Здраво, Европо”, „Слагалица” и „Високи напон”, „Живети као сав нормалан свет” и „Балканском улицом”, „Квадратура круга” и „Сасвим природно”, „Суботом увече” и „Лети, лети, песмо моја мила”, „Беокулт” и „Метрополис”, „Кључ” и „Да. Можда. Не”, „Жикина шареница” и „48 сати свадба”... и још покоји наслов?

За самопоштовање медија опасно је, а за Јавни сервис недопустиво, сводити сврху своје делатности само на беспризивно „освајање тржишта” и стицање најшире могуће популарности.