Бод би сада био велик као кућа

Храброст је једна од особина карактера која одваја оне који су спремни на све, од оних који се ипак не би тако лако одлучили на неки чин. Јер, онај ко није довољно храбар да ризикује неће постићи ништа у свом животу. Тако је и са нашим фудбалерима. У ове четири и по године Стојковићеве владавине на клупи државног фудбалског тима, која је започета још у марту 2021. године, кроз репрезентацију је продефиловало више од педесет фудбалера. За време Пиксијевог мандата који је престао оне вечери када је Србија доживела пораз у Лесковцу од Албаније, наши најбољи фудбалери учествовали су на два велика такмичења. На Мундијалу у Катару, чиме је настављена традиција учествовања на највећим фудбалским такмичењима. А после скоро четврт века Србија се вратила у најбоље европско друштво у Немачкој. У међувремену, остварен је још један сјајан резултат - пласман у А дивизију Лиге нација. Ипак, чини се да је болан пораз од директног конкурента за бараж дефинитивно “трасирао пут” Драгану Стојковићу ка излазним вратима. Ако нам је за утеху, на крају смо успели да “истрпимо” једног човека четири и по године и наравно он неке људе који су му већ од првог дана опасно “стезали обруч” око врата...

Шта даље после октобарских искушења? У ком правцу треба гледати, да ли према Енглеској, где нам још једино преостаје шанса, или овај фудбалски брод потпуно окренути, са дабоме новом кормиларом, који ће, званично, на нову дужност ступити тек почетком идуће године. Још пре него што ће Иштван Ковач одсвирати крај једне тужне фудбалске вечери у Лесковцу, брже боље чаршија је почела да се бави ко ће бити нови Стојковићев наследник. О његовом наследнику наравно неће одлучивати Стручни одборе ФСС, већ председник Драган Џајић и Бранко Радујко. 

Ова садашња репрезентација као да нема прави физиономију. Изостанак праве десетке, некога ко ће попут Душана Тадића, успешно повезивати све линије у тиму, чини се да је и даље горући проблем. То се видело и против Албаније, где су прте свих Влаховић и Митровић били ускраћени нових голова. Зашто Душан Влаховић, играч који данас једини може да направи озбиљну превагу на терену није схваћен боље од својих саиграча па и тренера? Уместо да у Андори после сјајног водећег гола добије прилику да изведе казнени ударац тако и себи а и екипи подигне самопоуздање пред новембарска искушења, неко је донео одлуку да пенал поново изводи Александар Митровић, који је у досадашњој репрезентативној каријери захваљујући оваквим приликама рушио рекорде. Митровић је на заласку репрезентативне каријере, хијерархија у екипи такође мора да се поштује и постоји. Али, његово време полако пролази, више се не живи од старе славе, па зато ова данашња екипа треба да буде потпуно окренута ка једном играчу - Душану Влаховићу! Јер играти у Катару или у Италији заправо није све једно. Да нападач Јувентуса у наредним годинама буде наш главни кормилар са деветком на леђима. Дабоме и капитенском траком на руци, јер на тај начин, наш центарфор би још више радио за екипу. Заправо, Влаховић је рођени лидер!

Када се сутра буде састајао Извршни одбор најпре ће уследити анализа досадашњег опуса Драгана Стојковића. Затим би наредних дана требало да се обаве разговори са кандидатима. Џајић, као одговоран фудбалски човек и Радујко као неко ко следи председникову политику од првог дана надамо се да ће изабрати најбоље могуће решење. Никако наметнуто или изнуђено решење, јер би тиме и себи наудили. Ако смо пре четири и по године тврдили да је атмосфера у тиму лоша, као и читаво окружење око државног тима, чинило се после кратког бљеска да смо поново на добром путу. Али, овде код нас, као да не може без проблема, које уистину сами стварамо. Нико други, нико трећи. Истина је да Драган Стојковић од старта није био “по вољи” неких људи. Пикси се трудио колико је могао да игнорише све проблеме, али, као да их је нагомилавао из циклуса у циклус, да би на крају “пукао као балон”.

Тек сада се види колико значи један бод. Да смо у Лесковцу били само мало паметнији, да није било оног несрећног гола у надокнади првог полувремена, сада би ова прича ишла у неком другом правцу. Србија би размишљала о баражу, о будућим ривалима који ће је стајати на путу ка светском првенству. Овако, морамо да победимо Енглеску, која је до сада незаустављива. Екипу која у овим квалификацијама није примила гол, јер ће последња утакмица са Летонијом бити свакако лак задатак. Наравно, мале су шансе за тако нешто, али, људски је надати се фудбалском чуду. У окриље тима вратиће се штопер Никола Миленковић. Ако смо у не тако далекој прошлости највећи проблем имали са одбраном, са лако примљеним головима, као што је и овај несрећни у Лесковцу, онда сада можемо да кажемо да смо можда тај проблем донекле решили. Имамо одличне голмане, одбрану (Павловић, Миленковић, Вељковић и млади Милосављевић) и нападача светске класе попут Влаховића, јасно је да нас данас тишти неки други проблем. А то је везни ред. Зашто су рецимо Хрвати неприкосновени годинама не само на овим просторима већ и шире јер имају Луку Модрића, који и са пуних четрдесет година неприкосновено влада фудбалским тереном. У међувремену су му припремили наследника Петра Сучића, кога је за 14 милиона Интер платио Динаму. А да не помињемо Ковачића мајстора фудбала у Манчестер ситију. Кога данас Србија има у неком великом европском клубу осим Душана Влаховића у Јувентусу и Павловића у Милану? А наше комшије имају тренере у Јувентусу ( Игор Тудор), Дортмунду (Нико Ковач), Аталанти (Иван Јурић). А где то имамо ми тренера у неком великом европском клубу? 

Пре ових утакмица са Албанијом и Андором, један високи фудбалски стручњак који је тренутно без посла, какав апсурд, а човек је доказани фудбалски тренер највише класе, рекао ми је да ће Владан Милојевић заменити Драгана Стојковића а да на клупу Црвене звезде долази Александар Коларов!? Дакле, овде се унапред све зна. Милојевић је неко ко иде корак по корак у својој каријери. Можда је ово тренутак за нови искорак у тренерском послу. Али, и његов претходник Дејан Станковић је неко ко би итекако добро дошао у овом тренутку, међутим, чини се да му бар за сада прија клупа московског Спартака. Станковић  је велико играчко име као Драган Стојковић. Струка нам је никад слабија, отуда и не чуди што се у нашој фудбалској лиги као на вртешци смењују тренери. Ваљда нам је такав карактер, да сами све покваримо…

Иако је овај тренутак тежак, можда и најтежи, наши играчи морају да знају да не смеју никада да одустану, јер увек у спорту и фудбалу постоји време и место када ће се плима променити. Зато, нека фудбалери само мисле на добро, па ће им се добро и вратити. Победа је најслађа, када већ окусите пораз…

Станковић и Милосављевић права откровења

Александар Станковић играч Клуб Брижа и Вељко Милосављевић фудбалер Борнмута купили су карту за ново окупљање. Обојица су доказали да на њих нови селектор може да рачуна у пуном капацитету. Посебно се истакао млади Станковић, једно пријатно освежење и потврда да се сваки поштен рад и професионални однос на крају исплате.