Неуморни стваралац и даровит беседник

Пре месец дана тихо и далеко од очију јавности упокојио се философ Мирко Зуровац, истакнути српски естетичар, неуморни и плодни стваралац, редовни професор Филозофског факултета у пензији.

Рођен је 1941. године у селу Луци код Невесиња, где је завршио основну школу, док је учитељску школу учио у Мостару. Философију и француски језик дипломирао је 1968. на Филозофском факултету у Сарајеву. Радом „Симболички карактер уметности”, 1971. је магистрирао на Филозофском факултету у Београду, где је 1976. и докторирао тезом „Естетичка схватања Жан-Пола Сартра – њихова вредност и границе”.

На истом факултету се запослио 1972, где је прошао сва универзитетска звања. Предавао је Естетику и Онтологију, био је и шеф Катедре за етику и естетику. Бавио се широким распоном тема – од онтологије, преко философије културе до савремене философије, у оквиру које се највише занимао за феноменологију и философију егзистенције. Писао је с лакоћом, лепим стилом, јасним и негованим изразом. Био је веома даровит беседник, особеног гласа и дикције, што ће слушаоци трајно памтити.

У средишту његовог рада била је естетика, схваћена као философија уметности, почев од књиге „Уметност и егзистенција” (1978) па до двотомне „Онтологије уметности” (2023). Полазећи од става да се границе неке мисаоне позиције појављују на хоризонту њених могућности, испитивао је онтолошка учења и естетичка схватања Јасперса, Хајдегера, Сартра и Мерло Понтија („Уметност као истина и лаж бића”, 1986) као и психоаналитичку теорију уметности („Детињство и зрелост уметности”, 1994). Прихватајући да свако врсно уметничко дело носи известан метафизички смисао, закључује да се метафизичким категоријама уметност не може објаснити: метафизика је стога нужна, али не и довољна.

Уметност захтева да јој се приђе њеним властитим путем, али тај пут тек ваља изнаћи. У том смислу је развио оригиналну вишетомну теорију естетике, од које су се појавиле књиге: „Три лица лепоте” (2005), „Методичко заснивање естетике” (2008), „Тешкоће у заснивању естетике” (2012), „Идеја естетике” (2016), „Методско начело естетике” (2018). У „Идеји естетике” дао је прелиминарно разјашњење естетике које служи као полазиште за објашњавање њених суштинских црта: лепо мора остати основни и обавезујући естетички појам. Можемо напредовати у одређењу предмета естетике само ако се лепота мисаоно захвати у сва три њена основна вида (суштински лепо, природно лепо и уметнички лепо), као и у њиховом међусобном односу. Метод естетике је философски, мада се не лишава сазнања емпиријских наука. Као фундаменталну дисциплину унутар естетике видео је онтологију уметности, која се бави бићем уметничког дела.

Тешко је прoценити његове заслуге за образовање млађих: његови ученици су данас водећи српски естетичари. Бавио се и националном духовном традицијом („Плодови српске духовности”, 2010), као и политичким аспектима нашег времена („Сигнатуре савремености”, 2007). Превео је с француског Сартров спис „Биће и ништавило”, избор Сартрових чланака („Нови есеји”) и „За филозофију новог развоја” Франсоа Перуа.

Био је председник Естетичког друштва Србије, члан Одбора за филозофију и друштвену теорију САНУ и члан Међународне словенске академије наука, образовања, уметности и културе у Москви. Добитник је Награде „Сретен Марић” (2017) за књигу „Идеја естетике” и Награде „Никола Милошевић” (2024) за књигу „Онтологија уметности 1-2”.