ШОС није замена за УН

Недавне кинеске дипломатске активности високог профила, укључујући самит Шангајске организације за сарадњу (ШОС) у севернокинеској, 13-милионској метрополи Тјенцину, и Параду победе у Пекингу, одвијале су се у немирним временима. Оба догађаја показала су да су међународној заједници, ради окончања даље фрагментације, хитно потребни нови приступи управљању. 
После 80 година од завршетка Другог светског рата, мултилатерални систем посрће. Уједињене нације, некада симбол послератног мира и сарадње, све више потискују једностране акције и трговински ратови. Глобални Југ и Исток – углавном земље у развоју, које чине око 85 одсто светског становништва – маргинализовани су у процесу доношења одлука. 
ШОС, са 10 чланица, два посматрача и 15 држава партнера, јесте највећа регионална организација на свету. Основана је 2001, када су се Таџикистан, Казахстан, Киргизија и Узбекистан придружили НР Кини и Русији. Касније су у ШОС ушли Индија, Пакистан, Иран и Белорусија. 
У почетку је задатак ШОС-а био борба против „три не” – екстремизма, верског фанатизма и сепаратизма – као и против транснационалног криминала, попут трговине дрогом. Сада је опсег надлежности ШОС-а проширен на енергетику и трговину, а потом и на политичко усклађивање. 
Становништво ШОС-а чини око 46 одсто светске популације. По пространству, земље ШОС-а заузимају око 24 одсто укупне површине планете и око 65 одсто територије мегаконтинента Евроазије. Номинални збирни бруто домаћи производ (БДП) чланица ШОС-а износи око 26,8 билиона долара – приближно 24 одсто глобалног БДП-а. 
Самит ШОС-а у Тјенцину био је највећи у историји организације и истакао је њену растућу улогу као форума за стабилност, дијалог и развој у Евроазији. Окупио је водеће званичнике из више од 20 земаља Азије, Европе и Африке, који су продуктивно разговарали о трговини, безбедности, технологији и дипломатској сарадњи. 
Самит је био и значајан дипломатски тријумф за алтернативни глас стабилности у глобалном управљању. У том духу домаћин, председник НР Кине Си Ђинпинг, изнео је, између осталог, предлоге за нове механизме сарадње – попут оснивања Развојне банке ШОС-а – те Глобалну иницијативу за управљање. 
Према Сију, банка би се одупрла „хегемонији америчког долара” како би помогла Кини и партнерима да онемогуће финансијске санкције из САД. Кључне чланице ШОС-а, посебно Иран и Русија, суочавају се са заједничким западним санкцијама. Кини и Индији из Вашингтона прете секундарне санкције и казнене дажбине због трговине с Москвом. 
Залагање председника Сија за глобално управљање најновије је међу његовим предлозима, који укључују глобалне иницијативе „Појас и пут”, за развој, за безбедност и за глобалну цивилизацију. Нова иницијатива поставља пет смерница: суверена једнакост, посвећеност владавини међународног права, подршка мултилатерализму у оквиру система УН, развој усмерен на интересе људи и сарадња ради конкретних акција. 
У Пекингу сматрају да је најновија иницијатива прави лек за бољке савременог глобалног система, у којем поједине државе подижу царине и подривају глобалне институције. ШОС оличава тих пет принципа и представља платформу за сарадњу земаља с различитим културама, идеологијама и политичким системима. 
На самиту су дигитална сарадња и прелазак на „зелену” економију стављени у први план. Широм ШОС-а, локални предводници у финансијској технологији и е-трговини мењају економије, док Кина пружа инфраструктуру, обуку и технолошку стручност. 
Отуда су се државе чланице обавезале да ће проширити обим стипендија, научних размена и заједничких истраживачких програма, улажући у људски капитал потребан за следећу фазу развоја. 
ШОС, међутим, није само економија. Значајно присуство индијског премијера Нарендре Модија на самиту било је сигнал за поновно оживљавање кинеско-индијских односа после вишегодишњих граничних тензија. Иако стари спорови трају, обе силе изразиле су посвећеност повећању сарадње и ангажовања.
У Тјенцину су, такође, лидери Индије и Пакистана седели за истим столом – ретка прилика, с обзиром на историјске затегнутости у Јужној Азији. Опет, у Пекингу је паради поводом завршетка Другог светског рата присуствовао и председник Националне скупштине Јужне Кореје Ву Вон Сик, који је, наводно, водио кратак разговор са севернокорејским лидером Ким Џонг Уном, истичући помирљив тон догађаја. 
У Пекингу су председника Сија пратили гости, укључујући председника Русије Владимира Путина и Кима. Њихово заједничко појављивање многи сматрају симболичном противтежом утицају Сједињених Америчких Држава у региону. 
Ипак, у Пекингу истичу да је, упркос фанфарама, главна идеја параде била одвраћање, а не агресија. У Сијевом говору одавање почасти вишемилионским кинеским жртвама било је у складу са уверавањима да је војна модернизација НР Кине усмерена на осигурање безбедности, а не на освајања. 
Чињеница да су готово све суседне азијске државе биле представљене на паради у Пекингу указује на циљане напоре да, упркос потешкоћама, регион буде обухваћен. За Кину је узајамно деловање с Индијом, Вијетнамом и другим земљама Удружења земаља југоисточне Азије (АСЕАН) и знак поверења и практичан корак у решавању спорова. 
То је прагматичан приступ који повезује националну обнову с развојем конструктивних партнерстава. Све више, ова комбинација заштите основних интереса и деловања с другима постаје обележје кинеске спољне политике. 
Неки аналитичари у Пекингу то тумаче као део шире дипломатске стратегије НР Кине: одлучност да се заштити сопствена безбедност, уз истовремено стварање мреже партнерстава која могу стабилизовати ситуацију у региону. 
Слично томе, ШОС је форум на којем се могу водити дискусије о Украјини, Гази и другим сукобима без идеолошких разлика које често паралишу друге организације. Способност ШОС-а да уједини различите актере постаје важна противтежа поларизацији која доминира глобалним пословима. 
ШОС, међутим, није замена за УН и не тежи томе. Ипак, како су УН умногоме паралисане, све важнију улогу у одржавању светског поретка игра регионални мултилатерализам. Заједно с БРИКС-ом, који је проширио своје присуство у Африци и Латинској Америци, ШОС показује како се Глобална већина може организовати, изразити своје интересе и оформити институције. 
Ове организације не одбацују систем; напротив, јачају принципе Повеље УН кроз практичне иницијативе. НР Кина, као друга – по неким мерилима и највећа – економија на свету, има одговорност и ресурсе да подржи мултилатералне напоре. Снижавањем тарифа, финансирањем инфраструктуре, дељењем технологије и успостављањем дијалога, настоји да гради поверење у међународној заједници. 
Једна од лекција из Тјенцина јесте да постоје алтернативе. Чак и у доба фрагментације, могући су модели сарадње. 
Проширујући своју мисију, стварајући институције и тражећи укљученост, ШОС показује како може постати стуб мултиполарне стабилности. ШОС и БРИКС пружају практична средства за превазилажење турбуленција. То је добро и за више од три милијарде становника држава чланица и за ширу међународну заједницу.

*Новинар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа