Наука и политика

Пре неко вече поново сам гледао филм „Опенхајмер”. Појавио се у време буђења великог страха од поновне употребе нуклеарног оружја. Та околност допринела је његовој популарности, али је замаглила и у други план потиснула подједнако важну тему којом се бави – однос између науке и политике, која је данас код нас актуелизована дешавањима на универзитетима. 
Тај однос је одувек био сложен, међузависан, а неретко и парадоксалан. Наука почива на принципима рационалности, систематичности у прикупљању чињеница, објективности и слободи истраживања, док је политика свет интереса и моћи у којем се више рачуна на емоције него на рационалност, а оно што је рационално везано је за идеологије које често свесно прикривају једне, а у први план истичу друге чињенице. Ипак, ове две сфере никад нису могле да постоје потпуно одвојено. Наука нуди, а политика по потреби користи средства и знања за управљање друштвом, политика науци обезбеђује или ускраћује ресурсе потребне за истраживачки рад, али, што је још важније, представља оквир у којем наука и научници добијају јавни легитимитет. О свему томе говори и овај филм и потврђује како једна без друге не могу, колико год да им се циљеви неретко у потпуности разликују. 
Израз „знање је моћ” постао је актуелан од ренесансе наовамо. Политичка моћ пронашла је у науци инструмент доминације. Парадоксалан однос између науке и политике могао се видети још у 17. веку, кад је Галилеј научним посматрањем потврдио Коперникову тезу да се Земља окреће око Сунца. То је изазвао не само научни, већ пре свега политички потрес. Сукоб с Католичком црквом показао је да питање научне истине није само академско, већ пре свега дубоко политичко. Од тада до данас, сваки покушај да се преиспитају догме – било религијске или идеолошке – имао је политичке последице. 
У 20. веку, који су обележили два врела и један хладни рат, однос науке и политике још више је дошао до изражаја. Научни напредак постао је питање националног престижа и глобалне моћи. Поменута трка између Немаца, Американаца и Совјета за атомском бомбом, затим свемирски програми САД и СССР-а, као и биотехнолошке револуције, сведоче о томе како политичка воља може убрзати научни развој. Ако је рат наставак политике другим средствима, он је истовремено био и најважнији покретач научног развоја, јер је већина научних изума доскора била повезана с војном индустријом. Онај ко има моћ да подстиче науку има и моћ да је спутава или усмерава. Као илустрација доминације политике над науком често се користе примери из совјетске ере. Треба, међутим, истаћи да идеологизација науке није ништа мања била ни на либералном Западу. Заправо, марксистичка и либерална идеологија покушавале су на врло сличан начин да науку, посебно друштвену, усмеравају и користе искључиво за потврду својих принципа и визија. Марксистичке и либералне догме нису се попут некада религијских супротстављале науци, али су покушавале да популарност науке искористе за доказивање својих истина. Кад је о нашем простору реч, цензура и аутоцензура, мање или више огољено, биле су присутне у друштвеним наукама и у комунизму и у транзицији и у посттранзиционом периоду. 
Чини се као да у данашњем свету постполитике наука постаје самодовољна. Али то је само привид. Наука и даље не може да се развија без политичке подршке. Већина истраживања финансира се из државних буџета или кроз међудржавне фондове, што значи да политичари одлучују о приоритетима, односно о томе да ли ће се више улагати у обновљиве изворе енергије, медицину, војну технологију, борбу против климатских промена или истраживање свемира. Политика, дакле, усмерава научни развој према циљевима које друштво, односно они који у том тренутку имају власт, сматра важним. То, међутим, не мора нужно да буде лоше. Алтернатива томе је да се научни развој финансира из приватних фондова и од корпорација које не одговарају никоме до сопственом интересу. 
То се на известан начин догодило и у транзиционом периоду на овим просторима, кад је држава из различитих разлога изгубила интересовање за науку, посебно за друштвену науку, па је њен развој у знатној мери био зависан од различитих фондова, који су кроз научна истраживања и промовисали своју визију света. То је подразумевало и развој кадрова верних тој слици. Данас, када држава покушава да поврати интересовање за науку неретко долази до сукоба, чије је порекло управо у судару тих различитих визија и њихових протагониста. Тиме се делом може објаснити и данашњи сукоб универзитета и државе. 
Наука, дакле, не мора нужно да служи политици, већ може и да је доводи у питање. Научни докази често разоткривају неодрживост политичких одлука. На пример, Римски клуб је још пре више од пола века упозорио на разорне еколошке последице до којих може доћи уколико се настави тадашњи економски раст, али политичке елите, вођене економским интересима, нису мариле за те налазе, па је раст у међувремену убрзан. Наука је у овом случају представљала морални коректив политике и глас разума који упозорава на неочекиване последице, али политички неприхватљива алтернатива била је заустављање економског раста. 
Скорији пример представља пандемија ковида 19, у којој се научним препорукама манипулисало у зависности од политичких калкулација. Неке владе су користиле „науку” као оправдање за рестриктивне мере, док су друге манипулисале научним чињеницама да би смириле јавност или заштитиле економију. Иако је криза показала колика је важност медицине, истовремено је открила и крхкост поверења између грађана, научника и политичара. 
Између осталог и због таквих калкулација, које постају све очигледније, научни ауторитет више није недодирљив. Најпре су постмодернисти довели у питање научне теорије, а данас свако с приступом интернету даје себи за право да доводи у питање научне чињенице. У томе не помажу алгоритми друштвених мрежа, који шире дезинформације брже него што наука може да реагује. 
Поколебани таквим развојем догађаја, многи људи из научне заједнице приоритет дају својим политичким опредељењима остављајући у другом плану свој научни идентитет. То се јасно види у начину на који се данас код нас универзитети користе као инструменти политичке борбе. 
Савремени изазови – од вештачке интелигенције до генетског инжењеринга – захтевају не само научне, већ и политичке одлуке. Научници могу створити технологије које мењају свет, али сада се поставља питање да ли би требало да они сами одлучују како ће се оне користити. Политика је једина која може да постави границе и вредносне оквире. Наука сама по себи не може бити гарант да ће научна истраживања бити коришћена на прави начин. Зато се поставља питање како политика може да контролише науку, а да тиме не угрожава научни интегритет и слободу истраживања. 
Ово је кључно питање с којим се данас суочава и наше друштво. Нажалост, о томе се не разговара ни у научним круговима, а држава не нуди ни простор ни оквир ни предлоге за решење ових питања. 
Будућност односа између науке и политике је у дијалогу, а не у потчињавању науке политици, нити у охолом односу научника према политици. Научници морају да задрже слободу истраживања, али и да буду свесни своје друштвене одговорности и последица својих поступака. Политика мора да учи да доноси одлуке засноване на научним чињеницама, а не на идеолошким предрасудама, а наука мора да поштује политичке одлуке јер су засноване на демократским темељима и националним интересима, а не на корпоративним интересима. Алтернатива је да се меритократија претпостави демократији, али то има своју политичку цену.

*Професор Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа