Из базена изронила „кромпир-сезона”

По резултатима од осамостаљења 2006. године могло би да се каже да је Србија између осталог и земља ватерпола. Иако нема море, иако je грађење базена заборављена ствар, српски ватерполисти су годинама освајали медаље на највећим такмичењима. Били су тако освајачи три олимпијска злата, пет европских и два светска, уз велики број првих места у такмичењима као што су Светска лига или Светски куп. Злата је било толико да би се у бројању сребра и бронзи губило време.

Тако је било до 2019, када је Србија на Ташмајдану освојила Светску лигу. Серија одличја је закључена освајањем првог места на Олимпијским играма у Паризу 2024.

Уследила је велика смена генерација и то се, очекивано, осетило на резултатима. Од 2022, закључно са овогодишњим Светским првенством у Сингапуру, Србија има олимпијско злато у Паризу и два четврта места која се некада нису ни рачунала у одељак „успешни пласмани”. Ако су ватерполисти годинама били перјанице српског спорта по питању медаља и ако су их пратили с паузама кошаркаши и кошаркашице, одбојкаши и одбојкашице, знало се да ће доћи „кромпир-сезона”, година без медаља. У прескромној такмичарској години екипних спортова Србије, четврто место пулена селектора Уроша Стевановића на Светском првенству у Сингапуру могло би да се третира као највећи успех српских екипа у овој години. Ватерполисти су у Сингапур отишли као изненађујући олимпијски победници из Париза с притиском потврђивања вансеријског резултата. Многи су сматрали да би кикс из Париза деловао погубно за овај трофејни спорт. Ипак, најсјајније одличје деловало је као сламка за спас овог спорта.

У сезони за нама, Нови Београд је играо у финалу Лиге шампиона, Раднички се борио за титулу у Еврокупу. Није било успеха у одлучујућим утакмицама, али је позитиван утисак био очигледан.

Знајући да је недуго после Сингапура Европско првенство у Београду (јануар 2026), селектор Стевановић је на Светско првенство одвео најјачи могући састав. Било је промена у односу на Париз, вратио се после дуге паузе Вапенски, новајлија је био центар Муришић, међу стативама је поред Филиповића био Добожанов...

До одлучујућих утакмица све је деловало више него добро. Међутим, мечеви за медаљу су показали слабости које су умешно искористили у полуфиналу Мађари и у мечу за бронзану медаљу Грци. Тај сусрет за треће место је оставио опор утисак, јер Србија није пружила отпор, доживела је један од најубедљивијих пораза у историји, са девет голова разлике. То је покварило утисак, који ће морати да се поправља врло брзо на првенству Старог континента у Београду. По новом систему играња, биће ђаволски тешко.

У конкуренцији осам јаких репрезентација четврто место и не мора да се третира као потпуни неуспех. Наредна такмичења ће показати – или јесмо или нисмо.

Постоје и други проблеми. Ватерполо није имун на вирус који је захватио комплетан колективни спорт Србије. Председник ОК Србије Божидар Маљковић је то јасно констатовао по доласку са Олимпијских игара у Паризу 2024. Нема тренера, нема оних који „праве” играче, много је странаца, нестаје систем.

И то је тачно. Истина, не може да се каже да су ватерполо клубови препуни врхунских страних играча, али их има. Али на три такмичења млађих категорија освојена је једна сребрна медаља. И што је још важније, није се стекао утисак да у те три генерације има толико доброг штофа да за одлично одело не морамо да бринемо.

О инфраструктури да не говоримо. Више се нико и не сећа када је у Београду направљен такмичарски базен. Ваљда је то било 1973. за прво светско првенство. Одржавање базена је скупо и ту клубови зависе од локала. Други пар рукавица су чланарине, чија висина удаљaва децу од спорта. Трећи пар су тренери који раде по неким својим системима, без примене некада чувене југословенске школе ватерпола. Четврти пар су функционери клубова, често су на својим руководећим позицијама, иако се никада нису доказали. Најважније је наћи новац.

Својевремено је Влахо Орлић, један од оних који су у највећој мери креирали доктрину југословенског ватерпола, рекао да је председник најјача карика. Од способности њега и његовог тима зависи квалитет прво услова за рад, затим тренера који ће бити редовно плаћен и на крају играча које бира тај тренер и који неће морати да размишљају о дуговањима. Данас, тек понеки клуб има такву стратегију.

Јасно је да српски колективни спорт нема снагу какву желимо, на какву смо навикли и у којој смо уживали. Нема ни рада да се то исправи. Довољно је, понављамо, погледати резултате млађих категорија у свим екипним спортовима и још више ставити на папир ко то може да буде прави играч.

Све се то одражава на резултате сениора. На Олимпијским играма у Рију четири екипе су донеле четири медаље. У Токију од три две су донеле одличја. У Паризу ватерполисти и кошаркаши су били освајачи, одбојкаши и одбојкашице нису успели – дакле, два од четири.

Смањује се број медаља сваке године и због тога је потребно да се направи систем са јасним деловима (инфраструктура, стручњаци, спортски радници, начин функционисања, финансије).

Тачно, лако је причати, а тешко применити у пракси. Али мора да се покуша, јер ће у супротном боравак Србије на маргинама светског спорта бити све присутнији. Свако ће да бежи у иностранство, наших ватерполиста има и у Румунији, Немачкој, Грузији, а све мање у најјачим земљама. И то много говори.