Пометња у чопору гонича трамваја

УЗГРЕД
Изгладњују их данима, а онда хушкају на луталице, псе и мачке, већ сутра – можда и на људе. Крволоци су газде, наравно, а не пит бул теријери, борбени пси до последњег даха.

Београдске луталице, попут дорћолског гонича трамваја, скадарлијског репојура и новобеоградског лајавца, којих има најмање 5.000, према званичним проценама, живе у страху од разјарених пит бул теријера, тренираних за борбу.

Дорћолски пит бул Хогар, рецимо, исувише добро је испунио сулуди задатак свог набилдованог газде: унаказио је двадесетак луталица и победио у четири борбе у Доњем граду на Калемегдану. На клађењима је, наиме, донео газди прегршт новца. И постао неприкосновен међу локалним питовима.

Рамбо пасјег света, како су га назвали безосећајни љубитељи борбе паса, важи за врло жилавог борца. Побеђује мастифе, доге, стафорде, булдоге, ротвајлере, родезијске гониче (ловце на лавове), чак и авганистанске псеће гладијаторе (Авганистан је земља са најдужом традицијом борби паса).

Потомци ових почетком прошлог века у Енглеској одгојених паса неупоредиво су снажнији, жилавији и борбенији од добермана или немачких овчара. Зграбе жртву и не пуштају је док је не искидају. И никада се не предају.

Пит је пореклом из Ирске, настао укрштањем бул теријера са неколико борбених пасмина. Први питови имали су намену да истребљују пацове и разјарују бикове на коридама, а касније су у САД после боксерских мечева одржаване и борбе пит булова.

Пре тридесетак година питови су практично проглашени псећом подврстом: раздвојени су амерички стафордски теријер и пит бул теријер. И док стафорд може на изложбе, питу то није дозвољено: једина земља на свету у којој се одржавају изложбе питова су Сједињене Америчке Државе.

Европска кинолошка федерација до данас их није признала као пасмину, јер за њих не постоји стандард. Пит може бити свих боја и величина. То је првенствено пас за борбу и једина животиња која ће се тући све док му срце куца. Ускратити му борбу било би исто као када би Ивандеру Холифилду или Николају Валујеву забранили да боксују, тврде одгајивачи злогласних питова.

Сваки власник има свој систем припрема: најкраће трају два месеца, током којих се пси истрчавају, вешају зубима за гране дрвећа и хране специјалном храном у коју су укључени и разни стимуланси (креатин обавезан). После тога крећу мечеви. И клађења.

Псећа клађења стигла су код нас из Авганистана, Кине и САД, где пит булови већ деценијама уживају популарност. Најстрашнија животиња у Америци данас није бела ајкула или анаконда, џиновска змијурина, чији су убилачки апетити препали људе пре у биоскопима него на морима и рекама, нити гризли медвед по шумама и националним парковима, већ амерички пит бул теријер.

У протеклих пет година пси у Америци, међу којима 18 питова, убили су 29 људи. Тачно пет пута више него ајкуле у истом периоду. Прошле године било је чак седам смртних случајева.

Упркос томе што су борбе паса забрањене у свим државама САД, оне су неискорењиви део супкултуре америчких предграђа. Не само дилери дроге, већ и други криминалци ове псе користе у пљачкама уместо ватреног оружја, а имена која им надевају – Адолф, Рамбо или Килер – најилустративније сведоче о њиховој намени.

Овакви пси постали су љубимци гета великих америчких градова. У сиротињским четвртима Њујорка, Вашингтона, Филаделфије и Мајамија ове животиње су статусни симбол. Баш као и на београдском Дорћолу, где су мангупи некад гајили голубове, а данас – питове.

(/slika2)Хулигани препуштени београдским улицама дресирају питове углавном у Доњем граду, на Дунавском кеју, у забаченим двориштима и дорћолским лавиринтима. Користе их за клађење, заштиту, али и као јак аргумент у свађама и тучама. Поседовање пит була је, ипак, јефтиније од ватреног оружја.

А београдске луталице, ето, попут врачарског гумогриза, чубурског порцијаша, миријевског помијара и савамалског лињавца, као уосталом и њихови рођаци са педигреом, данас живе у непрестаном страху да ће усред Калемегдана искочити неки разјарени пит бул и прогутати их као Црвенкапу.

С друге стране, када су заштитници луталица, поготово оних истераних из финијих кућа, недавно најавили револуционарну меру – стерилисање напуштених кучића, један Дорћолац је духовито закључио: Ало, бре, па неће они да нас ј..., него да нас уједу.