ВИ као психотерапеут – спас или ризик

Психотерапијски четботови данас су међу најчешћим облицима коришћења вештачке интелигенције (ВИ). Њихова способност да воде разговор, пруже осећај разумевања и топлине доноси бројне користи, али и изазове. Извесно је да је у савремено доба потражња и потреба за психолошком подршком далеко већа од њене доступности, па је корисност алата вештачке интелигенције неупитна за оне особе које нису у стању да за такав тип услуге издвоје новац. За многе кориснике, четботови представљају подршку у суочавању са стресом и свакодневним проблемима, али код особа са менталним поремећајима могу представљати озбиљан ризик. Због тога међународне асоцијације менталног здравља заговарају идеју да се вештачка интелигенција ограничи или користи у ситуацијама за консултације са општом, неклиничком и материјално угроженом ситуацијом, истакнуто је на панелу под називом „АИ као психотерапеут: спас или ризик за ментално здравље”, који је недавно одржан у Музеју науке и технике. 

„Није новост да живимо неку нову реалност. И још мање је упитно да професионалци менталног здравља непрестано треба да граде нову осетљивост на те промене. Тако је и употреба ВИ у психотерапији нова реалност на коју је неопходно да се адаптирају и клијенти и терапеути. И као у свакој адаптацији, потребно је да се суочимо са бројним питањима и изазовима, који у овом случају готово сасвим проистичу из чињенице да корисник услуге психолошког третмана не комуницира са човеком. Иако особе које користе ВИ као психотерапеута често кажу да је он емпатичан, важно је разумети да вештачка интелигенција није емпатична, већ изговара емпатичне реченице, због чега велики број особа каже да је она превише сервилна. Психотерапија је грађење односа између два жива бића, а психотерапеут је сведок наше психичке промене у једном сигурном и некритикујућем окружењу. Немамо дефинитиван одговор на питање колико је Чет џи-пи-ти терапија ефикасна, јер постоји велики број психолошких школа и праваца и ми не можемо да знамо шта је ВИ све прочитала и из које психотерапијске школе нам даје одговоре”, истакла је Снежана Миленковић, директорка Центра за примењену психологију.

Она је објаснила да је суштина у чињеници да се терапијски однос доследно показује као главни општи фактор терапијске промене, чији квалитет учествује од 40 до 60 одсто у укупној ефикасности психолошких третмана. Укратко – однос између клијента и психотерапеута је тај који лечи, а он се, између осталог, састоји од размене невербалних комуникационих садржаја између терапеута и клијента. Истраживања говоре да су онлајн терапије у просеку 15 до 30 одсто мање ефикасна од психотерапије уживо, управо због мањка ових информација и потешкоћа директног успостављања контакта погледом.

„Да би Чет џи-пи-ти био компетентан терапеут, потребно му је да пре свега спроведе опсежан анамнестички и дијагностички интервју, те да на основу интегрисаних података дизајнира индивидуализован третман сваком појединачном клијенту. А то у овој фази његовог развоја изостаје”, закључила је Милутиновићева.

Љубиша Бојић, футуролог из Лабораторије за дигитално друштво Института за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду, истакао је да је зависност реч коју обично повезујемо са супстанцама, коцком или друштвеним мрежама.

„Међутим, пред нама се рађа нова, тиша и подмуклија форма зависности, а то је зависност од вештачке интелигенције. Она не мирише, не светли, не кошта много – напротив, делује као пријатељ који нам помаже, разуме нас и никада не суди. И баш зато је толико опасна. ВИ не налази се више само у компјутерима и телефонима. Она је постала невидљива инфраструктура наших мисли и емоција. Помаже нам да напишемо имејл, одаберемо песму, решимо дилему, а све то уз осмех дигиталног асистента који никада не губи стрпљење. У тој свакодневној удобности крије се суштина проблема – полако престајемо да примећујемо колико смо јој заправо препуштени. Попут „жабе у лонцу” из познате метафоре навикавамо се на све топлију воду. ВИ системи су дизајнирани да нас задрже што дуже уз екран. Они уче шта волимо, када смо рањиви и чиме могу да нас награде. На тај начин стварају тзв. „петљу ангажмана”, низ емоционалних микро-награда које хране нашу потребу за потврдом и пажњом. То је исти механизам који покреће коцкара да кликне још једном, само што овде не играмо против машине – играмо са њом. То се зове понашајна зависност – није потребна дрога да би мозак почео да реагује као да јесте на некој супстанци”, упозорио је Бојић.

Он је додао да све више корисника данас развија емотивну повезаност са вештачком интелигенцијом, а апликације које нуде „АИ девојке”, „АИ момке” и „АИ пријатеље” већ имају милионе корисника широм света. Људи кроз њих траже утеху, подршку и разумевање које им у стварном животу често недостаје. У дигиталном свету, ови алгоритамски партнери су увек присутни, стрпљиви и прилагодљиви, без несугласица, одбијања или осуде.

„Зависност од АИ је, заправо, зависност од удобности. Сваки пут када бирамо лако уместо дубоко, кратко задовољство уместо дуге мисли, корак смо ближе свету у којем нас алгоритми не заробљавају силом, већ удобношћу. То је ропство без ланаца, зато што га сами желимо”, закључио је Бојић.