Даровање

Дарови се дају у име Невидљивог, да би гестом повољног предзнака и слутњом изобиља отпочео нови циклус. Тако пише у Речнику симбола..Тако смо и ми, да би „заслутили“ све најбоље и дали повољан предзнак будућем брачном животу куму и куми, смишљали дарове за венчање. Деца су нам била довољно велика да схвате коме и зашто сликају. Од свих цртежа магараца , бицикала, родитеља, изабрала сам најбоље и пребацила их на велико платно. Не на филм!

Њихове цртеже сам извезла на платну. Кончић по кончић, стрпљиво и са радосним ишчекивањем како ће изгледати, везла сам. Први пут у животу. На крају се појавио велики шарени столњак са везеним дечијим цртежима. Тај поклон сам наравно узгред поклонила. Желели смо да поклонимо нешто вредно тј. купљено. Али кума, иначе њујорчанка, издвојила је столњак као нешто невероватно. Била је изненађена, навикнута на папирне функционалне столњаке које користи цео запад.

Допадају ми се ти папирни столњаци. Добијеш чист, веома широк столњак од папира, који те смирује, јер деца могу опуштено да мацкају прстима док једу, а и некако тај облик нас и враћа у дечије доба, подстиче несвесно сећање на портикле које ћете сачувати од мрља , то јест од кривице. Моја кума је , чини ми се одреаговала на нешто друго. Можда на време и стрпљење које сам „потрошила“ мислећи на њих.

То ''боцкање'', вез, подразумева љубав. Део свог времена дарујеш некоме. ТО је веома ретко. Да будем искрена, то је стварно и био мој први и последњи везени дар.

Људи су организовали све прославе тако да апсолутно олакшају себи. Довољно је да знаш ко се венчава, чији је рођендан, да имаш хемијску да забележиш шта са списка особи треба и наравно да имаш новац. Децу не учимо да поклањају и примају поклоне. Уствари , поклони су веома важни, као и увек , само се променио начин поклањања. Деца сада зову све другаре у играонице, поклони се спуштају негде на гомилу или даш родитељу , у најбољем случају. Нема више оног директног суочавања , очи у очи, кад ти је стало да си пронашао баш оно што твој друг скривено жели. Нашао си баш за њега , а знаш шта је то, јер га волиш.

Једино ако си отворен можеш да примиш и обрадујеш се поклону. Иначе треба се одупрети оним мислима које навиру, зашто ово баш мени, само оволицко за Мене од њега ? И, сва та „дечија размишљања“...

Треба обратити пажњу и на оног који поклања. Захвалити се због нечије пажње . Добро , не мора баш из дубине душе, али онда бар да се насмејемо онако како запад ''мора'' да се смеје. Шта фали? Боље било какав однос него никакав. Шетала сам пре пуно година улицама Лондона. Болео ме је зуб, много ме је болео, патолошки, мрачно, једва сам ходала. Док један веома млад човек није убрзано прошао поред мене и стварно мени рекао. "Smile! Whats wrong?" И отишао заувек . Можда то глупо звучи али мени је било боље, много боље. Бар у глави.

Можда би нас та лепа навика осмехивања некако „отоплила“. Наша деца нас гледају, они не слушају само шта ми причамо , они нас посматрају, „ хватају“ истину . Непогрешиво. Причамо о „школи без насиља“, имамо разне програме за решавање конфликата, позоришне представе на ту тему, али на неком конкретниом нивоу сваки родитељ каже свом детету: Шта, ударио те је? Удари и ти њега! Уплаши га и више ти неће прилазити.

Поклони су у све лепшим амбалажама, скупоцени, примамљиви, мобилни, могу и да се доставе, сами, не морамо ми. Да ли су поклони све лепши да би ми могли да „не прилазимо“ једни другима? Упс!

У средњем веку у Дубровнику, за време кризе, постојао је пропис који одређује тачну количину новца коју можеш да утрошишн на прославу (било је чак прописано које су торте дозвољене а које не, јер су скупе). И сад је криза. Или није? Без обзира. Предлажем да и ми усвојимо закон, закон поклањања. Да се обавежемо да ћемо једни другима поклањати.

То ће донети невероватне унутрашње промене и нас самих и друштва у целини. ` Ајд` због деце! А ако не- бићемо кажњени.

Ко не поклања -тешко њему.

Ауторка је по професији драматург, а аматерски одгаја петоро деце