Darovanje

Darovi se daju u ime Nevidljivog, da bi gestom povoljnog predznaka i slutnjom izobilja otpočeo novi ciklus. Tako piše u Rečniku simbola..Tako smo i mi, da bi „zaslutili“ sve najbolje i dali povoljan predznak budućem bračnom životu kumu i kumi, smišljali darove za venčanje. Deca su nam bila dovoljno velika da shvate kome i zašto slikaju. Od svih crteža magaraca , bicikala, roditelja, izabrala sam najbolje i prebacila ih na veliko platno. Ne na film!

Njihove crteže sam izvezla na platnu. Končić po končić, strpljivo i sa radosnim iščekivanjem kako će izgledati, vezla sam. Prvi put u životu. Na kraju se pojavio veliki šareni stolnjak sa vezenim dečijim crtežima. Taj poklon sam naravno uzgred poklonila. Želeli smo da poklonimo nešto vredno tj. kupljeno. Ali kuma, inače njujorčanka, izdvojila je stolnjak kao nešto neverovatno. Bila je iznenađena, naviknuta na papirne funkcionalne stolnjake koje koristi ceo zapad.

Dopadaju mi se ti papirni stolnjaci. Dobiješ čist, veoma širok stolnjak od papira, koji te smiruje, jer deca mogu opušteno da mackaju prstima dok jedu, a i nekako taj oblik nas i vraća u dečije doba, podstiče nesvesno sećanje na portikle koje ćete sačuvati od mrlja , to jest od krivice. Moja kuma je , čini mi se odreagovala na nešto drugo. Možda na vreme i strpljenje koje sam „potrošila“ misleći na njih.

To ''bockanje'', vez, podrazumeva ljubav. Deo svog vremena daruješ nekome. TO je veoma retko. Da budem iskrena, to je stvarno i bio moj prvi i poslednji vezeni dar.

Ljudi su organizovali sve proslave tako da apsolutno olakšaju sebi. Dovoljno je da znaš ko se venčava, čiji je rođendan, da imaš hemijsku da zabeležiš šta sa spiska osobi treba i naravno da imaš novac. Decu ne učimo da poklanjaju i primaju poklone. Ustvari , pokloni su veoma važni, kao i uvek , samo se promenio način poklanjanja. Deca sada zovu sve drugare u igraonice, pokloni se spuštaju negde na gomilu ili daš roditelju , u najboljem slučaju. Nema više onog direktnog suočavanja , oči u oči, kad ti je stalo da si pronašao baš ono što tvoj drug skriveno želi. Našao si baš za njega , a znaš šta je to, jer ga voliš.

Jedino ako si otvoren možeš da primiš i obraduješ se poklonu. Inače treba se odupreti onim mislima koje naviru, zašto ovo baš meni, samo ovolicko za Mene od njega ? I, sva ta „dečija razmišljanja“...

Treba obratiti pažnju i na onog koji poklanja. Zahvaliti se zbog nečije pažnje . Dobro , ne mora baš iz dubine duše, ali onda bar da se nasmejemo onako kako zapad ''mora'' da se smeje. Šta fali? Bolje bilo kakav odnos nego nikakav. Šetala sam pre puno godina ulicama Londona. Boleo me je zub, mnogo me je boleo, patološki, mračno, jedva sam hodala. Dok jedan veoma mlad čovek nije ubrzano prošao pored mene i stvarno meni rekao. "Smile! Whats wrong?" I otišao zauvek . Možda to glupo zvuči ali meni je bilo bolje, mnogo bolje. Bar u glavi.

Možda bi nas ta lepa navika osmehivanja nekako „otoplila“. Naša deca nas gledaju, oni ne slušaju samo šta mi pričamo , oni nas posmatraju, „ hvataju“ istinu . Nepogrešivo. Pričamo o „školi bez nasilja“, imamo razne programe za rešavanje konflikata, pozorišne predstave na tu temu, ali na nekom konkretniom nivou svaki roditelj kaže svom detetu: Šta, udario te je? Udari i ti njega! Uplaši ga i više ti neće prilaziti.

Pokloni su u sve lepšim ambalažama, skupoceni, primamljivi, mobilni, mogu i da se dostave, sami, ne moramo mi. Da li su pokloni sve lepši da bi mi mogli da „ne prilazimo“ jedni drugima? Ups!

U srednjem veku u Dubrovniku, za vreme krize, postojao je propis koji određuje tačnu količinu novca koju možeš da utrošišn na proslavu (bilo je čak propisano koje su torte dozvoljene a koje ne, jer su skupe). I sad je kriza. Ili nije? Bez obzira. Predlažem da i mi usvojimo zakon, zakon poklanjanja. Da se obavežemo da ćemo jedni drugima poklanjati.

To će doneti neverovatne unutrašnje promene i nas samih i društva u celini. ` Ajd` zbog dece! A ako ne- bićemo kažnjeni.

Ko ne poklanja -teško njemu.

Autorka je po profesiji dramaturg, a amaterski odgaja petoro dece