Ne, ali ja mislim…

Na televiziji su nam jednom, u jednoj emisiji koja se bavila savetovanjem populacije o nekim pozitivnim metodama i aspektima života, skrenuli pažnju da se veoma često uključujemo u razgovor sa rečju „NE, vidite, ja mislim...“ I, dobro, kad se stvarno ne slažemo sa predhodnikom, to bi bilo logično, ali i kad nastavljamo zajedničku temu, slažemo se u suštini, počinjemo sa NE! Zašto ne? Šta je NE, neka uzrečica?

Ne, pazite, ali...ako se dobro sećam, objasnili su to NE, kao laganu kočnicu u komunikaciji na jednom planu, gotovo neprimetni zastoj, ali kao nešto što je veoma „moćno“ jer preseca energetski protok u komunikaciji, što ne prija i izaziva pravljenje ograde, koja podstiče odvojenost u mislenim i drugim slojevima..

Ne, ali s druge strane...Jedno NE, skreće pažnju na govornika, hej, pa taj baja uviđa celu situaciju i sagledava je i ima neko svoje originalno viđenje, da poslušamo,ili, pazi ga al’ je hrabar, gle sad pa Ne? Šta li će ovaj sad da izloži?

NE ti daje poziciju da si jako pametan, da imaš rešenje i da ga imaš samo ti!!

NE te promoviše,NE postaje tvoj PR, to tvoje jasno i glasno NE, postaje tvoja najbolja reklama!

Šta ćeš više? Malo li je? Tako se verovatno NE prihvatilo, s obzirom na takvu pozitivnost, da ljudi koriste NE, za svaki slučaj, da se ograde i...

Ne, ali ja mislim...nemoguće je da se ne možemo složiti ni sa jednim stavom predhodnog govornika, nemoguće je da ni jedna misao njegova ne može da se nastavi, izdvoji i razvije u nešto, bude mali ali ipak početak neke tvoje genijalne linije?

Ne, ali, pazite...to bi značilo reći DA, nadovezao bih se,i to stručnjaci savetuju, da bi se gradio zajednički kolektivni duh, ali to nas čini „mlakonjama“, kao da nemamo svoje mišljenje, već se samo nadovezujemo i postajemo jedno, jednomišljenici, jedno...

Ne, vidite...NE ipak čini da bude tesno, klaustrofobično...Kroz istoriju su mnogi naučnici i umetnici pokušavali da razbiju taj uski racionalni pogled na svet, jednosmerni, subjektivni i bežali u nadrealizam, kubizam, „izam“, bežeći od okoštalog, ustaljenog bacali se slobodno u naslućivanje sebe i sveta...širili granice..

Ne... mnogi su želeli da budu „kao deca“ jer je deci urođena radoznalost, otvorenost, zapitanost..

NE... ali moramo biti svesni da programiranje straha, zbog kojeg kasnije i nastaje NE, mogu započeti majke, bake ili bilo ko ko strepi i preterano je oprezan ,“Ne prilazi“, „Ne penji se, pašćeš, eno bata pao, eno seka slomila vrat!“ „Ne možeš ti to, kilav si, znaš da si kilav“...nastaje utelovljenje traume i zakočenost izazvana strahom...

Ma, molim vas, naravno da NE... NE je veoma potrebno, negacija je veoma važna u razvoju, NE naravno izražava identitet, početak tog procesa kod dece..

I TAKO NE, NE, NEE...Da li smo se mi to malo „izvitoperili“ („iz ne to perili“)?

Čula sam priču o mladoj zaposlenoj devojci koja je počela da oseća neke tegobe, promene, loše se osećala, otišla je do lekara i ustanovio joj je hormonski poremećaj i ustanovio je da je uznemirena pa joj je usput dao i bromazepan. Ali devojka ne pije lekove oseća i dalje probleme, sa želudcem, povraća, muka joj je. Konstatuju bakteriju i početak čira, ali devojka i dalje sumnja u dijagnozu, ne uzima lekove, nije joj dobro i traži dalje pomoć, smršala je, više ništa ne jede i ponovo odlazi na ultrazvuk stomaka, pri kome doktor odskoči visoko iz stolice.

Devojka je trudna, već treći mesec, i naravno to novo biće ima srce koje naravno kuca, i to tako jako i nedvosmisleno da bi mogli da shvate, da prihvate i doktor i buduća mama, posle dugog besmislenog lutanja po raznim anomalijama i bolestima.

Da li smo suviše u lošem pa nam nešto lepo ne pada napamet? Čula sam da se to dešava i u Americi, ne mislim samo na ovo podneblje. Čak postoji i dokumentarac “Nisam znala da sam trudna“!

Veoma neobično!

Možda to NE i nije tako pozitivno, možda da probamo sa DA?