Глобална глава шећера

Посматрајући исти предмет из различитих перспектива видимо различите ствари. С националне тачке гледишта, оно што се назива глобална финансијска криза можда је прикладан израз. Са становишта светског економског система,међутим, турбуленција о којој је реч пре би се могла описати као још једна фаза његове стабилизације, или – кристализације.

Најкраће речено, након ове „кризе” процес концентрације капитала ће одмаћи корак даље. Немам ништа против схватања која тврде да је то корак ка амбису, али тренутно се може закључити да је реч само о још једној деоници на путукојом се светска економија креће дуже време. Да не буде забуне, говорим о логици система према чијим правилима се влада већина људи чак и када у томе не препознаје сопствени интерес. Зашто је то тако, можда другом приликом, сада пажњу треба усмерити на сам механизам његовог функционисања.

Ако се замислимо над мерама које се чине да би се превазишло оно што је представљено као „криза” глобалног финансијског система прво ћемо запазити да држава убризгава огромне своте у економски систем. Страх или нада да је реч о социјалистичким мерама сасвим су неоправдани. Та средства одлазе најкрупнијим повериоцима. Дужници ће, било да је реч о убогим корисницима хипотекарних кредита, било о власницима обртног капитала, бити принуђени да своју тешком муком стечену имовину продају будзашто. Оно што је за њих криза за прве је елдорадо у коме се по ценама сниженим услед пада вредности акција, некретнина итд. може доћи у посед значајног богатства.

Наравно, месеци или године „кризе” биће врло непријатни за оне који ће остати без посла и имовине. Повећаће се број различитих социјалних траума, неки ће можда извршити самоубиство, али за кључне играче у систему ово ће бити период најуноснијих послова. Када се трансфери заврше започеће нови циклус интензивне привредне активности. То заправо значи да ће почети нови циклус задуживања који ће покренути производњу и потрошњу. Наравно, кључни подстицај новом циклусу даће велики играчи којих ће на сцени остати мање, али чија ће моћ и богатство бити већи. Испошћени остатак популације једва ће дочекати нове зајмове, а чак и они које ће садашње трауме наводити на опрез неће имати другог избора осим уласка у нови круг задуживања који ће, то већ знамо, довести до нове „кризе”.

Сам опис циклуса не значи много без објашњења његових узрока. Покретачки импулс овог спиралног кретања потиче од тензије између два императива на којима почива читав систем. С једне стране, реч је о захтеву за пораст профитне стопе, као главном покретачу привредних активности, а са друге, о потреби повећања потрошње без које нема раста укупног обима профита.

Проблем је у томе што задовољење једне од ове две нужне претпоставке функционисања система доводи у питање ону другу. Пораст профитне стопе могућ је, пре свега, захваљујући смањењу укупних издатака за плате запослених. Међутим, смањење укупног обима зарада становништва води паду укупне потрошње, а то значи и укупног обима профита. Раст зарада, с друге стране, доприноси повећању потрошње и расту обима профита, али истовремено смањује профитну стопу. На овом моделу је функционисао систем такозване државе благостања током три послератне деценије. Међутим, опадање профитних стопа у многим секторима привреде у најразвијенијим земљама попут САД и Велике Британије условило је економски и идеолошки заокрет који је поткопао државу благостања. Профитне стопе су порасле, али реалне зараде су стагнирале. Оба процеса се деломмогу објаснити измештањем производње у зоне са ниском ценом рада, али то није комплетно објашњење, јер су значајни, посебно високопрофитабилни сектори остали у развијеним земљама. Одржање високог обима укупне тражње, а да при том не дође до повећања реалних зарада, односно опадања профитних стопа остварено је кроз подстицање задуживања, односно захватања из временске, а не просторне димензије.

Сваком према потребама! На овој тачки је могуће замислити комунизам, односно платне картице без ограничења са неодређеним роком доспећа. Неолиберално обећање да ћемо сви једног дана живети у комунизму изјаловилосе управо када је почело да се остварује. Жеђ за чудима овога пута је задовољена избором првог црног председника Америке.

Уместо чуда, суочени смо са реалношћу економског система. Када најкрупнији играчи пласирају већину својих средстава могућа су два сценарија. Први је необуздана инфлација, а други је „криза”. Систем се одлучио за „кризу”, а то значи државну помоћ консолидацији стубова на којима почива, односно најзначајнијих зајмодаваца. Пад вредности акција многобројних дужника уз одржање реалне висине дуга учиниће их лаким пленом за „крупне рибе”. Тиме се враћамо на почетак приче.

На крају треба још рећи да постоји једна школа мишљења која за све криви глобализацију и митологизује национални капитализам. Глобализација је, међутим, делом последица, али није покретач механизма. О томе сведочи Глишићева приповетка „Глава шећера”. Уз мало маште могуће је замислити ко су глобални Узловићи (зеленаши), ко Радани (сиротиња), а ко капетани.

Доцент на Филозофском факултету у Београду