Globalna glava šećera

Posmatrajući isti predmet iz različitih perspektiva vidimo različite stvari. S nacionalne tačke gledišta, ono što se naziva globalna finansijska kriza možda je prikladan izraz. Sa stanovišta svetskog ekonomskog sistema,međutim, turbulencija o kojoj je reč pre bi se mogla opisati kao još jedna faza njegove stabilizacije, ili – kristalizacije.

Najkraće rečeno, nakon ove „krize” proces koncentracije kapitala će odmaći korak dalje. Nemam ništa protiv shvatanja koja tvrde da je to korak ka ambisu, ali trenutno se može zaključiti da je reč samo o još jednoj deonici na putukojom se svetska ekonomija kreće duže vreme. Da ne bude zabune, govorim o logici sistema prema čijim pravilima se vlada većina ljudi čak i kada u tome ne prepoznaje sopstveni interes. Zašto je to tako, možda drugom prilikom, sada pažnju treba usmeriti na sam mehanizam njegovog funkcionisanja.

Ako se zamislimo nad merama koje se čine da bi se prevazišlo ono što je predstavljeno kao „kriza” globalnog finansijskog sistema prvo ćemo zapaziti da država ubrizgava ogromne svote u ekonomski sistem. Strah ili nada da je reč o socijalističkim merama sasvim su neopravdani. Ta sredstva odlaze najkrupnijim poveriocima. Dužnici će, bilo da je reč o ubogim korisnicima hipotekarnih kredita, bilo o vlasnicima obrtnog kapitala, biti prinuđeni da svoju teškom mukom stečenu imovinu prodaju budzašto. Ono što je za njih kriza za prve je eldorado u kome se po cenama sniženim usled pada vrednosti akcija, nekretnina itd. može doći u posed značajnog bogatstva.

Naravno, meseci ili godine „krize” biće vrlo neprijatni za one koji će ostati bez posla i imovine. Povećaće se broj različitih socijalnih trauma, neki će možda izvršiti samoubistvo, ali za ključne igrače u sistemu ovo će biti period najunosnijih poslova. Kada se transferi završe započeće novi ciklus intenzivne privredne aktivnosti. To zapravo znači da će početi novi ciklus zaduživanja koji će pokrenuti proizvodnju i potrošnju. Naravno, ključni podsticaj novom ciklusu daće veliki igrači kojih će na sceni ostati manje, ali čija će moć i bogatstvo biti veći. Ispošćeni ostatak populacije jedva će dočekati nove zajmove, a čak i oni koje će sadašnje traume navoditi na oprez neće imati drugog izbora osim ulaska u novi krug zaduživanja koji će, to već znamo, dovesti do nove „krize”.

Sam opis ciklusa ne znači mnogo bez objašnjenja njegovih uzroka. Pokretački impuls ovog spiralnog kretanja potiče od tenzije između dva imperativa na kojima počiva čitav sistem. S jedne strane, reč je o zahtevu za porast profitne stope, kao glavnom pokretaču privrednih aktivnosti, a sa druge, o potrebi povećanja potrošnje bez koje nema rasta ukupnog obima profita.

Problem je u tome što zadovoljenje jedne od ove dve nužne pretpostavke funkcionisanja sistema dovodi u pitanje onu drugu. Porast profitne stope moguć je, pre svega, zahvaljujući smanjenju ukupnih izdataka za plate zaposlenih. Međutim, smanjenje ukupnog obima zarada stanovništva vodi padu ukupne potrošnje, a to znači i ukupnog obima profita. Rast zarada, s druge strane, doprinosi povećanju potrošnje i rastu obima profita, ali istovremeno smanjuje profitnu stopu. Na ovom modelu je funkcionisao sistem takozvane države blagostanja tokom tri posleratne decenije. Međutim, opadanje profitnih stopa u mnogim sektorima privrede u najrazvijenijim zemljama poput SAD i Velike Britanije uslovilo je ekonomski i ideološki zaokret koji je potkopao državu blagostanja. Profitne stope su porasle, ali realne zarade su stagnirale. Oba procesa se delommogu objasniti izmeštanjem proizvodnje u zone sa niskom cenom rada, ali to nije kompletno objašnjenje, jer su značajni, posebno visokoprofitabilni sektori ostali u razvijenim zemljama. Održanje visokog obima ukupne tražnje, a da pri tom ne dođe do povećanja realnih zarada, odnosno opadanja profitnih stopa ostvareno je kroz podsticanje zaduživanja, odnosno zahvatanja iz vremenske, a ne prostorne dimenzije.

Svakom prema potrebama! Na ovoj tački je moguće zamisliti komunizam, odnosno platne kartice bez ograničenja sa neodređenim rokom dospeća. Neoliberalno obećanje da ćemo svi jednog dana živeti u komunizmu izjalovilose upravo kada je počelo da se ostvaruje. Žeđ za čudima ovoga puta je zadovoljena izborom prvog crnog predsednika Amerike.

Umesto čuda, suočeni smo sa realnošću ekonomskog sistema. Kada najkrupniji igrači plasiraju većinu svojih sredstava moguća su dva scenarija. Prvi je neobuzdana inflacija, a drugi je „kriza”. Sistem se odlučio za „krizu”, a to znači državnu pomoć konsolidaciji stubova na kojima počiva, odnosno najznačajnijih zajmodavaca. Pad vrednosti akcija mnogobrojnih dužnika uz održanje realne visine duga učiniće ih lakim plenom za „krupne ribe”. Time se vraćamo na početak priče.

Na kraju treba još reći da postoji jedna škola mišljenja koja za sve krivi globalizaciju i mitologizuje nacionalni kapitalizam. Globalizacija je, međutim, delom posledica, ali nije pokretač mehanizma. O tome svedoči Glišićeva pripovetka „Glava šećera”. Uz malo mašte moguće je zamisliti ko su globalni Uzlovići (zelenaši), ko Radani (sirotinja), a ko kapetani.

Docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu