Четири стуба кривичног поступка

Кривични поступак треба да осигура да нико невин не буде осуђен, чак и по цену да неко крив буде ослобођен, а судске одлуке не могу се заснивати на доказима који су прибављени на незаконит начин, рекао је адвокат Југослав Тинтор на недавном саветовању кривичара у Лисинама код Деспотовца. Анализирајући предложена решења у нацрту закона о изменама и допунама Законика о кривичном поступку (ЗКП), подсетио је на четири стуба кривичног поступка.

Терет доказивања оптужбе је на тужиоцу. Пресуда не може бити заснована на незаконитим доказима. Суд вреднује доказе по слободном судијском уверењу, јер није у вези са формалним доказним правилима. У сумњи се одлучује у корист окривљеног (in dubio pro reo), што значи да уколико суд, након спроведеног кривичног поступка, остане у сумњи у погледу кривичне одговорности оптуженог, мора донети ослобађајућу пресуду. То су четири стуба кривичног поступка и не смемо дозволити да се у том погледу прави било каква збрка – рекао је адвокат.

Подсетио је да је првим чланом ЗКП-а прописано: „Овај законик утврђује правила чији је циљ да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција под условима које прописује кривични закон, на основу законито и правично спроведеног поступка.”

– Дакле, циљ поступка је да нико невин не буде осуђен, при чему овај императив законодавац претпоставља чак и изрицању кривичне санкције учиниоцу кривичног дела. То значи да је значајније да нико невин не буде осуђен, чак и по цену да неко крив буде ослобођен. Управо тај „неправедно ослобођени” је цена коју плаћа демократско друштво да би људска права и слободе појединца у кривичном поступку била ваљано заштићена. То је цена да би поступак могао бити спроведен и законито и правично – истакао је Тинтор.

Поставио је питање да ли би законодавац могао изменити први члан ЗКП-а и прописати да је циљ поступка „да нико крив не буде ослобођен”.

– Свакако да би могао, јер је Народна скупштина суверена да уреди кривични поступак, али се потом поставља питање како би судови примењивали остале одредбе ЗКП-а руковођени овако измењеним циљем. Коначно, централно питање јесте – да ли слободна судска оцена доказа обезбеђује остварење једног оваквог циља који није прописан законом, односно да ли је у циљу задовољења правде за суд важније да нико невин не буде осуђен или да нико крив не буде ослобођен. Наиме, ваљало би истражити на који начин судови у Србији „премошћавају ситуације” у којој је правди потребно „мало помоћи” да буде задовољена, чак и ако нису прикупљени ваљани и довољни докази да бисмо извели закључак о кривици „изван разумне сумње” – рекао је адвокат.

Кључно је питање како поступати „у сумњи” – да ли у корист окривљеног, као што је јасно прописано једним од фундаменталних начела поступка, или „у корист правде”, као што често поступају судови јер не могу допустити да кривац прође некажњен. У нашој судској пракси, како је рекао, стиче се утисак да је слободна судска оцена доказа превише често у функцији обезбеђења жељеног тока или очекиваног исхода поступка, у ситуацијама када би доследна примена основних принципа кривичног поступка морала резултирати ослобађањем од оптужбе или укидањем притвора.

– Нажалост, након анализе стичем утисак да се предложеним изменама задире у „срце законика” и „окрећу наопачке” темељи на којима законик почива, укључујући и правило о терету доказивања и поступање у сумњи „у духу претпоставке невиности”. Ако би циљ законика био „да нико крив не буде ослобођен”, онда би окривљени морао доказивати да је невин, јер се полази од претпоставке да је крив, а суд би и када није сигуран пресуђивао да је окривљени крив, јер иако постоји сумња, кривац не сме избећи казну. Тада бисмо могли констатовати да су грађани препуштени волунтаризму и у (не)милости државе, односно органа кривичног гоњења – рекао је адвокат Тинтор.

Осврнуо се и на начело истине у кривичном поступку и инсистирању на такозваној „материјалној истини”. Нагласио је да истина може бити само једна – заснована само на чињеницама који произилазе из изнетих доказа.

– Предложене измене још увек нису усвојене. Остаје нам да верујемо да предлагач закона неће остати глув на аргументоване критике струке изречене током јавне расправе. Ако би до усвајања измена закона ипак дошло и поред противљења адвокатуре, поставља се питање – којим алатима и којим правилима ЗКП-а ће адвокати моћи да заштите процесна права и пруже делотворну одбрану својим клијентима. У несразмерном односу снага грађана и државе, биће то борба Давида и Голијата у правом смислу речи, који ће браниоцима наметнути бројне изазове – оценио је Тинтор.

Поставља питање како је могуће бранити у кривичном поступку ако код оспоравања допуштености неког доказа није могуће оспоравати уставност и законитост прибављања доказа.

– Како је могуће оспоравати допуштеност доказа ако ЗКП пропише да се доказ, као што је снимак, може прихватити само због његове садржине, независно од начина прибављања. Биће то „Сизифов посао”. Неко ће рећи преживела је адвокатура много тога – преживеће и ово. Слажем се, али не може бити циљ адвокатуре „преживљавање”. Када се измене принципи на којим поступак почива, адвокати ће бити сведени на процесну претпоставку и привид правне заштите, чије је постојање искључиво у  функцији пружања легитимитета једном „ишчашеном поступку” – истакао је Тинтор.

Подсетио је на латинску изреку „Нека буде правда, па макар пропао свет” („Fiat iustitia, pereat mundus”) и рекао да заправо питање свих питања јесте – да ли је допуштено одступити од законитости у циљу задовољења правде и ко ће одређивати „праведан исход поступка” независно од садржине расположивих доказа.

Уколико направимо овај „компромис са законитошћу”, сви сносимо одговорност за стање у којем ће се вршење правде у Србији убрзо наћи, јер неће уопште бити важно како се дошло до неког циља, већ ће циљ оправдавати средства – што је незамисливо када смо на терену доказивања кривице.

Уколико релативизујемо законитост доказивања, онда неће бити могуће разазнати шта је правило поступка, а шта његово тумачење – које ће се дефинисати ставовима у зависности од потреба тренутка и државног разлога у појединим предметима. Тиме ће се потпуно обесмислити читав ЗКП као скуп правила који би требало да важе једнако за све – независно од тога коме се суди и за које кривично дело се некоме суди – закључио је адвокат Југослав Тинтор.