Министар одбране одобрава сваки текст

Недељу дана након што је већина новинара традиционалних америчких медија вратила своје акредитације Пентагону одбивши да потпише споразум који је иницирао министар одбране Пит Хегсет, а који захтева да сваку објаву претходно одобри војни званичник, Министарство одбране САД саопштило је да доводи „нову генерацију” која је прихватила те услове. Док велике телевизије, укључујући чак и Хегсетовог бившег послодавца Фокс њуз, више неће имати своје представнике у згради Пентагона, заједно са великим публикацијама попут „Њујорк тајмса” и „Вашингтон поста”, портпарол Министарства одбране Шон Парнел изјавио је да ће их заменити „независни новинари”.

„Нови медији пронашли су начин да заобиђу лажи мејнстрим медија и пренесу праве вести директно америчком народу. Њихов заједнички домет и утицај далеко су ефикаснији и уравнотеженији од медија који су сами одлучили да напусте Пентагон”, написао је Парнел на „Иксу”.

Међутим, тим од 60 „независних новинара”, који чине нови прес-корпус Пентагона, у највећој мери се састоји од медија наклоњених покрету МАГА, крајње десничарских коментатора и јутјубера познатих по изразито протрамповском садржају, док поједини само производе садржај за друштвене мреже. Иако Парнел и прес-служба Пентагона нису одмах јавно објавили имена редакција које су пристале на нова правила , они су се убрзо сами похвалили да су потписали споразум. Међу њима су Lindell TV, који је основао Трампов савезник Мајк Линдел, као и неколико медија повезаних са организацијом Turning Point USA недавно убијеног Чарлија Кирка.

Иако су Европљанима правила о објављивању информација, па чак и оних које нису „војна тајна”, сасвим уобичајена, новинарска удружења на другој страни Атлантика тврде да су нова ограничења директно у супротности са Првом амандманом Устава САД, који, између осталог, гарантује слободу штампе.

На пример, поставља се питање шта би било да је нови захтев Пентагона постојао током хаотичне евакуације америчког особља из Авганистана пре четири године? Новинари би тада били под притиском да о повлачењу, које и сам Доналд Трамп редовно описује као „најкатастрофалнији тренутак у америчкој војној историји”, извештавају онако како би Пентагон желео да то изгледа — као о херојском ваздушном мосту усред хаоса. Они који су открили да је амерички дрон, током те евакуације, убио 10 цивила, супротно почетним тврдњама Бајденове администрације да је то био „праведан удар”, сада би, према новим правилима, изгубили акредитацију.

Да су таква правила постојала раније, она би можда омела и извештавање уочи инвазије на Ирак. Неколико званичника у америчкој влади тада је изражавало сумњу у тврдње председника Џорџа Буша да ирачки председник Садам Хусеин поседује оружје за масовно уништење — информације које су биле означене као „осетљиве” и, у неким случајевима, „строго поверљиве”.

Током рата у Вијетнаму, новинари који су скачући из хеликоптера бележили свакодневну реалност борби, сукоба који се данас сматра погрешним од самог почетка, ризиковали би да изгубе приступ фронту само зато што су писали очигледно: да оно што су видели на терену нимало није одговарало оптимистичним изјавама америчких војних званичника на познатим „брифинзима у пет по подне”. Кључ америчког војнополитичког новинарства, још од времена када је Томас Џеферсон слао морнарицу у борбу против пирата, био је у поређењу званичних државних извештаја са доказима, документима и сведочењима с терена. Тако су новинари описали пропалу операцију „Залив свиња” на почетку администрације Џона Кенедија, као и тајни рат у Камбоџи.

Сукоб између власти и медија око објављивања поверљивих информација у Америци траје деценијама, а најпознатији пример је случај Пентагонских папира из 1971. Тада је „Њујорк тајмс” почео да објављује документе о Вијетнамском рату који су били означени као „строго поверљиви”. Влада је покушала да заустави објављивање, позивајући се на националну безбедност. Ипак, Врховни суд САД је пресудио у корист новина, потврдивши да Први амандман штити слободу штампе и да влада мора доказати непосредну опасност по земљу да би оправдала цензуру. Одлука је постала правни камен темељац америчког новинарства, показујући да ни најосетљивији државни документи не могу остати далеко од очију јавности. Све док Хегсет није одлучио другачије.