Евро­па се се­ли у дру­гу ли­гу

Мо­жда нај­сли­ко­ви­ти­ји до­каз да је Евро­па до­бро­вољ­но од­у­ста­ла од се­бе био је „ма­стер клас” о то­ме ка­ко се пра­вил­но до­дво­ра­ва­ти аме­рич­ком пред­сед­ни­ку До­нал­ду Трам­пу, а ко­ји је про­шлог ле­та ор­га­ни­зо­вао ге­не­рал­ни се­кре­тар НА­ТО-а и бив­ши хо­ланд­ски пре­ми­јер Марк Ру­те, пи­ше углед­ни аме­рич­ки пор­тал „Фо­рин по­ли­си”. У тек­сту се на­во­ди: „Био је то си­гу­ран знак да је не­за­ви­сност Евро­пе де фак­то – окон­ча­на. По­на­ша­ње пред­вод­ни­ка уни­је по­ка­зу­је јед­но­став­ну чи­ње­ни­цу: овај са­вез гу­би зна­чај због свог при­сту­па по­ли­ти­ци, и уко­ли­ко се то не про­ме­ни Ста­ри кон­ти­нент ће се и де­фи­ни­тив­но на­ћи по стра­ни ак­ту­ел­них гло­бал­них де­ша­ва­ња.”

И за­и­ста, не­ка­да­шњи цен­тар све­та, ме­сто ода­кле су по­сту­ла­ти на­ше ци­ви­ли­за­ци­је ши­ре­ни ди­љем све­та, по Аме­ри­ци, Афри­ци, Аустра­ли­ји, па и Ази­ји, на­шао се у не­кој вр­сти ва­ку­у­ма. Успа­ва­ни у сво­јој пре­мо­ћи ис­ка­зи­ва­ној ве­ко­ви­ма над сла­би­ји­ма од се­бе, Евро­пља­ни су се по­но­во на­шли у ма­ка­за­ма моћ­ни­ка, сме­ште­них на ис­то­ку и за­па­ду на­ше пла­не­те, а ко­ји ће свет во­ди­ти у бу­дућ­но­сти.

Да оце­на „Фо­рин по­ли­си­ја” ни­је да­та ола­ко све­до­че и све уоп­ште­ни­је из­ја­ве европ­ских по­ли­ти­ча­ра па и фо­ру­ма ЕУ. На­и­ме, сви као да се вр­те у за­ча­ра­ном кру­гу у ко­јем се (вид­но не­у­бе­дљи­во) зах­те­ва­ју оштре ме­ре про­тив јед­них, уз исто­вре­ме­но тра­же­ње убла­жа­ва­ња при­сту­па пре­ма дру­ги­ма. И што је по­себ­но ка­рак­те­ри­стич­но, су­бјек­ти за ко­је се тра­жи за­јед­нич­ка ре­ак­ци­ја у нај­ве­ћој ме­ри ни­су ја­сно де­фи­ни­са­ни. Као ни ка­зна ко­ја се у том сми­слу пред­ла­же. Украт­ко, пра­ви га­ла­ма­ти­јас раз­ли­чи­тих же­ља ко­ји­ма је са­мо јед­но за­јед­нич­ко, а то је не­у­бе­дљи­во по­зи­ва­ње на – одав­но ис­цр­пље­ну де­мо­кра­ти­ју.

Нај­но­ви­ја де­ша­ва­ња у Укра­ји­ни или на Бли­ском ис­то­ку, уме­сто да на­и­ђу на од­луч­ну и је­дин­стве­ну ре­ак­ци­ју Евро­пља­на, пре­тво­ри­ла се у са­мо још је­дан раз­лог за ме­ђу­соб­не спо­ро­ве. По­је­ди­нач­но и не­у­вер­љи­во при­зна­ње др­жа­ве Па­ле­сти­на­ца о то­ме нај­бо­ље све­до­чи.

Не­ка­да­шњи лу­чо­но­ша де­мо­кра­ти­је, но­вих иде­ја, пре­тво­рио се у не­мог пра­ти­о­ца оп­штег про­спе­ри­те­та. На­пу­шта­њем бив­ших ко­ло­ни­јал­них про­сто­ра зе­мље Ста­рог кон­ти­нен­та као да су се од­ре­кле и се­бе са­мих. Не­ма ви­ше од­луч­но­сти, ис­тра­жи­вач­ких про­бо­ја, на­пред­них по­ли­тич­ких или ства­ра­лач­ких по­те­за, спрем­но­сти на ри­зик. Ва­жно је са­мо оп­ста­ти у ре­ла­тив­но ла­год­ном окру­же­њу.

Рат у Укра­ји­ни пру­жио је Евро­пља­ни­ма из­у­зет­ну при­ли­ку да се укљу­че у но­ву по­де­лу све­та, али авај. Та­ко­ђе, ха­ос у Га­зи уме­сто да ини­ци­ра но­ве иде­је ка­ко се но­си­ти са про­бле­ми­ма ме­ђу­на­ци­о­нал­не па и ре­ли­гиј­ске не­тр­пе­љи­во­сти, иза­звао је тек збу­ње­но окре­та­ње гла­ва иако слич­не не­во­ље пре­те и на до­ма­ћем те­ре­ну.

Не­ма ја­сног сла­га­ња по­во­дом упо­тре­бе пра­ва ве­та при од­лу­чи­ва­њу, не­ма са­гла­сно­сти шта чи­ни­ти са ру­ском имо­ви­ном, по­хра­ње­ном и за­мр­зну­том по европ­ским бан­ка­ма. Ка­ко од­го­во­ри­ти на зах­тев НА­ТО-а да се за по­тре­бе ове вој­не ор­га­ни­за­ци­је из­два­ја пет од­сто до­ма­ћег бру­то про­из­во­да? Да ли при­хва­ти­ти пре­ску­по аме­рич­ко на­о­ру­жа­ње или про­из­ве­сти соп­стве­но? Шта чи­ни­ти са пр­вим, али не­по­слу­шним ком­ши­ја­ма по­пут Ср­би­је? Ка­ко се бо­ри­ти про­тив све опа­сни­јег не­до­стат­ка енер­ге­на­та, хра­не и ква­ли­фи­ко­ва­не рад­не сна­ге?

Моћ за­јед­ни­штва по­тро­ше­на је. Успон де­сно ори­јен­ти­са­них по­кре­та, па и но­вих су­ве­ре­ни­за­ма опа­сно ку­ца на вра­та. Исто­вре­ме­но би­ро­кра­ти­ја кон­цен­три­са­на у Бри­се­лу од­ба­цу­је сва­ку иде­ју ко­ја пре­ти да спу­та ње­не над­ле­жно­сти. Ма­ше се ре­зо­лу­ци­ја­ма без да­ха, за јед­но­крат­ну упо­тре­бу. Сна­га се ис­ка­зу­је на сла­би­ма, али ка­да тре­ба по­гле­да­ти у очи Аме­ри­ци, Ки­ни, Ру­си­ји, Ира­ну, Ин­ди­ји, Се­вер­ној Ко­ре­ји… дах за­ста­је. Чак и бив­ше ко­ло­ни­је има­ју ја­сни­ју ви­зи­ју о бу­дућ­но­сти од не­ка­да­шњих ко­ло­ни­за­то­ра.

Европ­ско „је­дин­ство”, ова­кво ка­кво је са­да, убр­за­но се уру­ша­ва пред очи­ма ње­го­вих ства­ра­ла­ца. Ла­ви­ну је на не­ки на­чин по­кре­ну­ла Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја сво­јим спе­ци­фич­ним дис­тан­ци­ра­њем од за­јед­нич­ке по­ли­ти­ке 31. ја­ну­а­ра 2020. Да­нас се та иста Бри­та­ни­ја на­ме­ће као пр­ви гла­сно­го­вор­ник кон­ти­нен­тал­не по­ро­ди­це. Аме­ри­ка по­ла­ко од све­га ди­же ру­ке, Ру­си­ја је од­лу­чи­ла да на­пла­ти ба­рем део исто­риј­ског ду­га, Ки­на про­би­ја соп­стве­ни пут не пи­та­ју­ћи ни­ко­га…

Твор­ци иде­је о је­дин­стве­ној Евро­пи: Вин­стон Чер­чил, Кон­рад Аде­на­у­ер, Ро­берт Шу­ман, Пол Хен­ри Шпак, Ал­си­де Га­спе­ри и дру­ги ве­ро­ват­но ни­су има­ли на уму ово што до­жи­вља­ва­мо да­нас. Али то је био не­ки дру­ги свет, са дру­га­чи­јим по­гле­дом на су­тра­шњи­цу.

Оно­га тре­нут­ка ка­да су основ­не по­тре­бе за пре­жи­вља­ва­њем за­до­во­ље­не по окон­ча­њу Дру­гог свет­ског ра­та, ста­ри ани­мо­зи­те­ти су по­но­во ис­пли­ва­ли на по­вр­ши­ну, ра­ђа­ју­ћи но­ве. Објек­тив­но, по­тен­ци­ја­ла за то би­ло је са­свим до­вољ­но, по­себ­но на­кон ру­ше­ња „гво­зде­не за­ве­се”. Ипак не би тре­ба­ло до­зво­ли­ти да Европ­ска уни­ја по­ста­не тек дру­го­ра­зред­на ску­пи­на нај­бли­жих ком­ши­ја.