Нити руски, нити западни, већ српски пут

Док једни покушавају да се наметну галамом и уличним перформансима, претварајући јавни простор у арену насиља и хаоса, председник Србије Александар Вучић делује на другој равни — тихо, систематично и у корист државе.

Док се блокадери такмиче у саморекламирању и обрачунима са полицијом, држава коју воде институције, а не гомила, гради међународни углед и спољнополитичку стабилност.

Свет се налази у најдубљем геополитичком превирању од краја Хладног рата, али Србија, за разлику од многих већих држава, одолева турбуленцијама. Вучић је уместо парола понудио резултате – стабилан раст, очување радних места и уравнотежене односе са свим кључним центрима моћи.

Када је притисак санкција погодио Нафтну индустрију Србије, управо је његова дипломатска иницијатива у Вашингтону осигурала да се примена мера одложи чак осам пута. То је значило да је 13.000 људи задржало посао, а енергетски систем земље остао стабилан.

Када су санкције коначно ступиле на снагу, Србија није остала без алтернативе. У договору са мађарским премијером Виктором Орбаном обезбеђен је нови канал снабдевања енергентима из Мађарске.

И у тренуцима када је регион под притиском великих сила, Србија се ослања на партнерства, не на покровитељства. Дан након што је рафинерија у Мађарској погођена пожаром, председник је најавио разговоре са Орбаном и министром спољних послова Петером Сијартом – доказ да се дипломатски односи не своде на формалност већ на реално пријатељство и заједнички интерес.

Србија – самостална у туђим сукобима

„Србија не уводи санкције по туђем налогу, не отима туђу имовину и не ради по диктату“, поручио је председник у више наврата. Та порука постала је темељ савремене српске политике – независна држава која не бира стране у туђим ратовима, већ чува своје интересе.

Док опозициони покрети покушавају да наметну слику „изоловане Србије“, свет гледа сасвим другу стварност. Вучић је човек који разговара и са Путином и са Сијем, али и са водећим америчким и европским званичницима.

У септембру је у Београду угостио италијанску премијерку Ђорђу Мелони, којој је захвалио на принципијелној подршци Србији и пројекту ЕКСПО 2027.

Неколико недеља касније, на лични позив председника Сија Ђинпинга, Вучић је отпутовао у Пекинг, где се састао и са председником Русије Владимиром Путином. Србија је на том скупу била једна од ретких земаља која је имала част да присуствује Паради победе као пуноправни савезник мира.

Уследио је и сусрет са државним секретаром САД Марком Рубиом у Њујорку – билатерала која је, осим са Лавровом, била једна од најпажљивије праћених на Генералној скупштини УН.

Поштовање и на Истоку и на Западу

У Београд је потом стигла председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен. Разговори у Председништву Србије потврдили су да Брисел препознаје напредак наше земље, а да је европски пут могућ само ако се заснива на узајамном поштовању.

Кина потврђује „челично пријатељство“, Русија чува традиционалне везе, а Запад признаје стабилност коју Србија обезбеђује у региону. То је баланс који се не може изградити за један мандат, већ захтева године политичког искуства и поверења.

Свет се поново дели, али Србија остаје између, као држава која не тргује својим достојанством. Док једни руше и прете, председник гради и повезује.

И зато данас, када се међународна правила поново пишу, Србија има глас који се чује.

Ни руски, ни западни – већ српски председник.