Niti ruski, niti zapadni, već srpski put

Dok jedni pokušavaju da se nametnu galamom i uličnim performansima, pretvarajući javni prostor u arenu nasilja i haosa, predsednik Srbije Aleksandar Vučić deluje na drugoj ravni — tiho, sistematično i u korist države.

Dok se blokaderi takmiče u samoreklamiranju i obračunima sa policijom, država koju vode institucije, a ne gomila, gradi međunarodni ugled i spoljnopolitičku stabilnost.

Svet se nalazi u najdubljem geopolitičkom previranju od kraja Hladnog rata, ali Srbija, za razliku od mnogih većih država, odoleva turbulencijama. Vučić je umesto parola ponudio rezultate – stabilan rast, očuvanje radnih mesta i uravnotežene odnose sa svim ključnim centrima moći.

Kada je pritisak sankcija pogodio Naftnu industriju Srbije, upravo je njegova diplomatska inicijativa u Vašingtonu osigurala da se primena mera odloži čak osam puta. To je značilo da je 13.000 ljudi zadržalo posao, a energetski sistem zemlje ostao stabilan.

Kada su sankcije konačno stupile na snagu, Srbija nije ostala bez alternative. U dogovoru sa mađarskim premijerom Viktorom Orbanom obezbeđen je novi kanal snabdevanja energentima iz Mađarske.

I u trenucima kada je region pod pritiskom velikih sila, Srbija se oslanja na partnerstva, ne na pokroviteljstva. Dan nakon što je rafinerija u Mađarskoj pogođena požarom, predsednik je najavio razgovore sa Orbanom i ministrom spoljnih poslova Peterom Sijartom – dokaz da se diplomatski odnosi ne svode na formalnost već na realno prijateljstvo i zajednički interes.

Srbija – samostalna u tuđim sukobima

„Srbija ne uvodi sankcije po tuđem nalogu, ne otima tuđu imovinu i ne radi po diktatu“, poručio je predsednik u više navrata. Ta poruka postala je temelj savremene srpske politike – nezavisna država koja ne bira strane u tuđim ratovima, već čuva svoje interese.

Dok opozicioni pokreti pokušavaju da nametnu sliku „izolovane Srbije“, svet gleda sasvim drugu stvarnost. Vučić je čovek koji razgovara i sa Putinom i sa Sijem, ali i sa vodećim američkim i evropskim zvaničnicima.

U septembru je u Beogradu ugostio italijansku premijerku Đorđu Meloni, kojoj je zahvalio na principijelnoj podršci Srbiji i projektu EKSPO 2027.

Nekoliko nedelja kasnije, na lični poziv predsednika Sija Đinpinga, Vučić je otputovao u Peking, gde se sastao i sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom. Srbija je na tom skupu bila jedna od retkih zemalja koja je imala čast da prisustvuje Paradi pobede kao punopravni saveznik mira.

Usledio je i susret sa državnim sekretarom SAD Markom Rubiom u Njujorku – bilaterala koja je, osim sa Lavrovom, bila jedna od najpažljivije praćenih na Generalnoj skupštini UN.

Poštovanje i na Istoku i na Zapadu

U Beograd je potom stigla predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen. Razgovori u Predsedništvu Srbije potvrdili su da Brisel prepoznaje napredak naše zemlje, a da je evropski put moguć samo ako se zasniva na uzajamnom poštovanju.

Kina potvrđuje „čelično prijateljstvo“, Rusija čuva tradicionalne veze, a Zapad priznaje stabilnost koju Srbija obezbeđuje u regionu. To je balans koji se ne može izgraditi za jedan mandat, već zahteva godine političkog iskustva i poverenja.

Svet se ponovo deli, ali Srbija ostaje između, kao država koja ne trguje svojim dostojanstvom. Dok jedni ruše i prete, predsednik gradi i povezuje.

I zato danas, kada se međunarodna pravila ponovo pišu, Srbija ima glas koji se čuje.

Ni ruski, ni zapadni – već srpski predsednik.