Дилетантске грешке

Поразом у Шапцу од клуба из нижег ранга такмичења Партизанови фудбалери су покварили прилично добар утисак, који су начинили у овој сезони. У првенству држе какав-такав корак с Црвеном звездом, у Европи нису дочекали јесен, али су се из ње вратили уздигнута чела. Испадање од Мачве, и то већ у шеснаестини финала Купа Србије, гром је из ведра неба. Можда „црно-бели” не би освојили трофеј ни ове сезоне, међутим, недопустиво је да своју улогу у филму заврше у „масовки” на самом почетку.

Није Партизану први пут да подбаци. Куп Југославије, подсећања ради, није освојио пуне 32 године (1957-1989)!? То није пошло за руком ни оној његовој најславнијој генерацији, која је имала у рукама чак и сам Куп шампиона 1966, али јој га је Реал истргао. Чезнуло се дуго и за звањем првака државе: од 1949. до 1961, па од 1965. до 1976. Као шампион 1978. и то с тада рекордним бројем бодова, једва се изборио за опстанак у лиги 1979.

Појединачни случајеви падања на равном нису били ретки. На пример, пре три године на само да је испао у Сремској Митровици од тамошњег Радничког, него ниједан једини његов играч није дао гол с беле тачке!? И да се не копа даље у прошлост, нити да се оживљују старе ране из разних међународних арена.

Сам по себи пораз на фудбалском пољу није брука. Брука је кад се то неспортски поднесе, а не кад аутсајдер изненади фаворита. Кад би се сигурно знало да ће онај који има веће квоте на кладионицама да победи, онда не би ни било разлога да се игра. А сада би већ могла да пресуђује и вештачка интелигенција.

Нема клуба на свету, који није попио чашу такве жучи. Рецимо, Црвена звезда 1988. није освојила у финалу Куп Југославије против Борца из Бањалуке, тадашњег друголигаша, а имала је пенал, који није искористила у току игре! Енглези су на Светском првенству 1950. у Бразилу изгубили од репрезентације САД с 1:0 у шта, у првом тренутку, нико живи није могао да поверује, него се мислило да је нека штампарска грешка.

За Партизан ће крах у Шапцу бити заиста катастрофа, ако га поремети, ако не извуче поуке, а оне се извлаче и кад се победи и кад се изгуби, и кад је сензација, а и кад је исход очекиван. У томе и јесте коб „црно-белих”. Наиме, у минулим утакмицама је било толико грешака, које се понављају, а нису исправљане. Већина су остале некажњене, али је због неких, као сада, плаћен цех. Преко њих је прелазио стручни штаб, а и сами играчи.

На пример, Симић је без икакве потребе начинио фаул на средини терена у Единбургу, неколико минута пошто је Хартс смањио на 2:1. Био му је то други жути картон и Партизан с десеторицом играча, иако се лавовски борио, чак и дао гол и изборио се за продужетке, није прошао даље. Тај исти играч је поновио непромишљен потез. Узео је лопту испред противничког играча, који га је гурнуо, али то није омело Симића да је дода саиграчу. И после тога, уместо да настави да ради оно због чега је на игралишту, он је решио да истерује правду, па је потрчао за оним што га је „увредио” и ћушнуо га с леђа. Судија је досудио фаул за Мачву, Партизан је због тога изгубио лопту, а после тог слободног ударца је, из гужве, пао други гол, који је запечатио наду „црно-белих” да ће да избегну најгоре. Даровити фудбалер је још једном из чиста мира начинио, наизглед, ситну грешку, није могао да се уздржи и то је у оба случаја било кобно.  

И код првог гола Шапчана је био умешан. Могао је боље да процени ситуацију, али ко је могао да претпостави да ће лопта, коју је инстинктивно хтео да одбије, тако да га закачи да превари голмана? Сплет несрећних околности, па због тога не треба да му се замери, али ово је прилика и за њега, и за остале фудбалере, као и стручњаке, да се увере колико су скупе ситнице као она која је претходила другом голу Мачве. Нешто слично се догодило и на утакмици наше репрезентације против Албаније у Лесковцу. На самом истеку првог полувремена наш бек је на аут-линији, надомак средине терена, фаулирао противничког играча, иако он ништа не би могао да уради с лоптом која му је ишла на главу. Као и у Шапцу, после таквог слободног ударца је примљен гол.

На утакмици против Мачве је више него на ранијим, падало у очи претерано враћање лопте, пасови иза леђа саиграчима или њено неодмерено додавање њима. То су „лопте без адресе” и често од њих почиње противнички контранапад.

Упркос свему Партизан је имао неколико стопостотних шанси што, чак и кад даје голове, није баш чест случај. Да је у Шапцу искористио бар једну сада би се, вероватно, другачије причало. Међутим, по ко зна који пут, његови играчи упорно гађају ниско, поред голмана, који зато и може да изађе као победник из дуела с њима, иако је предност на страни нападача. Да су прибранији, па га лобују чувар мреже би био немоћан. На такав начин је Марадона својевремено побрао аплаузе пуног Звездиног стадиона, иако је њеном голману дао гол с 25 метара!

Партизан не треба да схвати ову горку пилулу из Шапца као попијен отров. Треба да прикупи снагу да издржи дрвље и камење, брукање и омаловажавање, којим његовог тренера и играче гађају са свих страна, али и да коначно научи неке лекције, које је требало да давно буду научене.