Diletantske greške

Porazom u Šapcu od kluba iz nižeg ranga takmičenja Partizanovi fudbaleri su pokvarili prilično dobar utisak, koji su načinili u ovoj sezoni. U prvenstvu drže kakav-takav korak s Crvenom zvezdom, u Evropi nisu dočekali jesen, ali su se iz nje vratili uzdignuta čela. Ispadanje od Mačve, i to već u šesnaestini finala Kupa Srbije, grom je iz vedra neba. Možda „crno-beli” ne bi osvojili trofej ni ove sezone, međutim, nedopustivo je da svoju ulogu u filmu završe u „masovki” na samom početku.

Nije Partizanu prvi put da podbaci. Kup Jugoslavije, podsećanja radi, nije osvojio pune 32 godine (1957-1989)!? To nije pošlo za rukom ni onoj njegovoj najslavnijoj generaciji, koja je imala u rukama čak i sam Kup šampiona 1966, ali joj ga je Real istrgao. Čeznulo se dugo i za zvanjem prvaka države: od 1949. do 1961, pa od 1965. do 1976. Kao šampion 1978. i to s tada rekordnim brojem bodova, jedva se izborio za opstanak u ligi 1979.

Pojedinačni slučajevi padanja na ravnom nisu bili retki. Na primer, pre tri godine na samo da je ispao u Sremskoj Mitrovici od tamošnjeg Radničkog, nego nijedan jedini njegov igrač nije dao gol s bele tačke!? I da se ne kopa dalje u prošlost, niti da se oživljuju stare rane iz raznih međunarodnih arena.

Sam po sebi poraz na fudbalskom polju nije bruka. Bruka je kad se to nesportski podnese, a ne kad autsajder iznenadi favorita. Kad bi se sigurno znalo da će onaj koji ima veće kvote na kladionicama da pobedi, onda ne bi ni bilo razloga da se igra. A sada bi već mogla da presuđuje i veštačka inteligencija.

Nema kluba na svetu, koji nije popio čašu takve žuči. Recimo, Crvena zvezda 1988. nije osvojila u finalu Kup Jugoslavije protiv Borca iz Banjaluke, tadašnjeg drugoligaša, a imala je penal, koji nije iskoristila u toku igre! Englezi su na Svetskom prvenstvu 1950. u Brazilu izgubili od reprezentacije SAD s 1:0 u šta, u prvom trenutku, niko živi nije mogao da poveruje, nego se mislilo da je neka štamparska greška.

Za Partizan će krah u Šapcu biti zaista katastrofa, ako ga poremeti, ako ne izvuče pouke, a one se izvlače i kad se pobedi i kad se izgubi, i kad je senzacija, a i kad je ishod očekivan. U tome i jeste kob „crno-belih”. Naime, u minulim utakmicama je bilo toliko grešaka, koje se ponavljaju, a nisu ispravljane. Većina su ostale nekažnjene, ali je zbog nekih, kao sada, plaćen ceh. Preko njih je prelazio stručni štab, a i sami igrači.

Na primer, Simić je bez ikakve potrebe načinio faul na sredini terena u Edinburgu, nekoliko minuta pošto je Harts smanjio na 2:1. Bio mu je to drugi žuti karton i Partizan s desetoricom igrača, iako se lavovski borio, čak i dao gol i izborio se za produžetke, nije prošao dalje. Taj isti igrač je ponovio nepromišljen potez. Uzeo je loptu ispred protivničkog igrača, koji ga je gurnuo, ali to nije omelo Simića da je doda saigraču. I posle toga, umesto da nastavi da radi ono zbog čega je na igralištu, on je rešio da isteruje pravdu, pa je potrčao za onim što ga je „uvredio” i ćušnuo ga s leđa. Sudija je dosudio faul za Mačvu, Partizan je zbog toga izgubio loptu, a posle tog slobodnog udarca je, iz gužve, pao drugi gol, koji je zapečatio nadu „crno-belih” da će da izbegnu najgore. Daroviti fudbaler je još jednom iz čista mira načinio, naizgled, sitnu grešku, nije mogao da se uzdrži i to je u oba slučaja bilo kobno.  

I kod prvog gola Šapčana je bio umešan. Mogao je bolje da proceni situaciju, ali ko je mogao da pretpostavi da će lopta, koju je instinktivno hteo da odbije, tako da ga zakači da prevari golmana? Splet nesrećnih okolnosti, pa zbog toga ne treba da mu se zameri, ali ovo je prilika i za njega, i za ostale fudbalere, kao i stručnjake, da se uvere koliko su skupe sitnice kao ona koja je prethodila drugom golu Mačve. Nešto slično se dogodilo i na utakmici naše reprezentacije protiv Albanije u Leskovcu. Na samom isteku prvog poluvremena naš bek je na aut-liniji, nadomak sredine terena, faulirao protivničkog igrača, iako on ništa ne bi mogao da uradi s loptom koja mu je išla na glavu. Kao i u Šapcu, posle takvog slobodnog udarca je primljen gol.

Na utakmici protiv Mačve je više nego na ranijim, padalo u oči preterano vraćanje lopte, pasovi iza leđa saigračima ili njeno neodmereno dodavanje njima. To su „lopte bez adrese” i često od njih počinje protivnički kontranapad.

Uprkos svemu Partizan je imao nekoliko stopostotnih šansi što, čak i kad daje golove, nije baš čest slučaj. Da je u Šapcu iskoristio bar jednu sada bi se, verovatno, drugačije pričalo. Međutim, po ko zna koji put, njegovi igrači uporno gađaju nisko, pored golmana, koji zato i može da izađe kao pobednik iz duela s njima, iako je prednost na strani napadača. Da su pribraniji, pa ga lobuju čuvar mreže bi bio nemoćan. Na takav način je Maradona svojevremeno pobrao aplauze punog Zvezdinog stadiona, iako je njenom golmanu dao gol s 25 metara!

Partizan ne treba da shvati ovu gorku pilulu iz Šapca kao popijen otrov. Treba da prikupi snagu da izdrži drvlje i kamenje, brukanje i omalovažavanje, kojim njegovog trenera i igrače gađaju sa svih strana, ali i da konačno nauči neke lekcije, koje je trebalo da davno budu naučene.