Коме је „Ћациленд” постао највећи српски проблем

Србија, у овом тренутку, нема већег проблема од шаторског кампа у Пионирском парку – „Ћациленда”, судећи по томе што се ова тема већ данима не „скида” с насловница „професионалних” медија. И европарламентарци, дежурно забринути за нашу земљу, осуђују његово постојање и траже хитно уклањање тог ругла као, кажу, генератора насиља. Да је ругло и да му није место у центру града, тешко да ико, колико год пристрасан био, може да оспори, али нити је генератор насиља, нити смета због ружења града.

Зашто је „Ћациленд” постао највећи проблем, толики да је његово постојање у својој резолуцији осудио Европски парламент, можда је најбоље и најпоштеније, крајем августа, описала колумнисткиња „професионалног” медија пишући о „пропасти студентске револуције”. Набрајајући разлоге за свој закључак, навела је промену карактера „од ненасилног ка насилном”, што је „одвратило бројне људе”, и констатовала: „Од окупљања на Славији у децембру, преко скупа на Аутокоманди у Београду за Светог Саву, до тог 1. фебруара, Вучић је заиста био пао с власти. Али није било никог да да то потврди. Никог да заузме простор испред Народне скупштине, да пошаље изасланике и да у том тренутку у ком се то није могло одбити, тражи од Вучића оставку, од Уставног суда одлуку о његовом разрешењу, од парламента да распише плебисцит и да се то потврди.”

У бесном тексту, такав је утисак, колумнисткиња је навела да је, после 15. марта и највећег скупа у Београду, Вучић „заузео простор испред Народне скупштине кампом Ћациленд, већ је имао искуство када су, једне зиме у Пионирском парку наводно камповали незадовољни војни ветерани, заузимајући тај простор, да га не би заузели опозициони демонстранти”. Констатује: „Без простора, без моралног преимућства и без правих вођа, револуција је пропала и свела се на одбрану ’жртава режима’.”

Колумнисткиња је баш наљутила своје истомишљенике, будући да су, тада већ пуних десет месеци, анонимни пленумаши и они с именом и презименом, који су их подржавали, тврдили да Вучић и његови таблоиди безочно лажу када тврде да „Ћациленд” смета зато што су тај простор хтели да заузму револуционари. „Професионални” медији убили су се да нам докажу да то што сопственим ушима слушамо о плановима за заузимање државних институција – од парламента, преко владе до упада у Председништво Србије, али и у зграду јавног сервиса РТС-а, није ништа друго него лаж и измишљотина режима, а онда нам колумнисткиња тих медија практично потврди да Вучић и његови таблоиди и нису тако „безочно лагали”. 

Но, није само проблем у заузимању простора на врло важном месту. „Ћациленд” и није био трн у оку почетком марта, кад је било свега неколико малих шатора с пар десетина студената, сви са именом и презименом. Више је био предмет подсмеха. Постао је проблем, када су ти студенти с именом и презименом, пре свих Милош Павловић, одличан студент треће године Медицинског факултета у Београду са просечном оценом десет, добили простор у „режимским медијима”, нарочито оним електронским, врло гледаним. Павловић никога није вређао, тражио је само да се не блокирају факултети и да се онима који хоће да студирају то омогући. Нема ко га није вређао, по свим основама, па и због тога што је из Добоја. Нису га ућуткали, а што је више говорио, било је и више студената који су се придруживали у камповању, али и, под пуним именом и презименом, говорили зашто су ту. То је разјарило оне који су тврдили да су сви студенти за блокаде, па је „Ћациленд” био мета најстрашнијих напада 15. марта, када су по том простору падали разноразни предмети, петарде, топовски удари, о уништеним тракторима који су постављени ту ради заштите да не говоримо.

„Ћациленд” је то издржао. И не само то, после тога су почели ту да долазе грађани, да им доносе храну, ћебад, топле чарапе, пиће, да их подрже. А, долазило је, не мали број професора, не оних троје-четворо које смо до тада могли да видимо на телевизијама, већ они који се нигде нису оглашавали. Тако смо видели да нису сви грађани, студенти и професори против злог Вучића и његовог режима, нити за блокаде, како су „професионални” медији тврдили. Нема тог анонимуса који није дошао испред „Ћациленда” да се неким скарадним гестом „прослави”, а неки већ славни нису пропустили прилику да се прописно обрукају, као, на пример, глумац Александар Срећковић Кубура, који је дошао пред „Ћациленд”, право с представе, у костиму, да невиђеним простаклуком и гестовима искаже свој презир. Крајем септембра је констатовао како нигде више није омиљен „због подршке студентима”. Може бити, а можда је томе разлог и „спектакуларан” „наступ” пред „Ћацилендом”.

Вучић не крије, а не би ни могао све и да хоће, да власт и он лично подржавају ово „шаторско насеље”, а након што је блокадер од 70 година Владан Анђелковић, бивши радник Државне безбедности, дошао у „Ћациленд”, упуцао из пиштоља оца троје деце, једно је студенткиња, Милана Богдановића, а потом запалио шатор зато „што га нервира”, рекао је да ће „Ћациленд” ући у историју као симбол отпора. Да ли је претерао? Вероватно јесте, али је „Ћациленд”, како је већ поменуто, допринео да се људи који не деле ставове разноразних блокадера, охрабре да искажу свој став. И то много. Могло би се рећи да је био клица за организовање скупова „Србија против блокада”, иза којих, несумњиво, стоји власт, али велика је заблуда оних који мисле, боље рећи, убеђују себе да се тамо окупљају „уцењени”, „бедни”, „плаћени”, „несрећници”... И који већ „епитет” им лепе „професионални” медији и њихови саговорници. Како је „уцењених” и „плаћених” бивало све више, што би рекла репортерка „професионалног” медија, они пролазе већ десет минута, блокадери су се организовали да те скупове спрече – „нећете шетати”. Колико год су се трудили да прикажу како је блокадера више, „професионални” медији нису могли да промене реалност, па су последње окупљање људи против блокада прећутали. Било би баш глупо да су 39.000 људи на скуповима у три града прогласили за мизерне у односу на 150 оних који су се окупили да ту шетњу спрече.

Будући да оних „стотина и стотина хиљада грађана” окупљених на протестима против режима има само у резолуцији Европског парламента, у очима блокадера и оних који их бодре да не одустају, „професионални” медији су наставили да се баве искључиво „нелегалним кампом”, трудећи се свим силама да оправдају нешто што се ничим оправдати не може – пуцање Владана Анђелковића у Милана Богдановића и паљење „Ћациленда”. Свесрдну подршку у томе имали су и имају и од „објективног” известиоца Европског парламента за Србију Тонина Пицуле, који је рекао: „То је ’Ћациленд’, он је пун Вучићевих присталица и то се насиље могло очекивати.” Од Пицуле се овакав коментар и могао очекивати, шта га се тиче, нити он овој нашој земљи жели ишта добро, нити су грађани Србије његово бирачко тело.

Они који мисле, или их убеђују, да су већина, морали би знати да то, ипак, морају на неким изборима, кад год да буду, да „овере” грађани Србије, такви какви су. Један од тих је студент-блокадер Димитрије Радојевић, који у „Утиску недеље” о покушају убиства и паљењу „Ћациленда” рече: „Да ли је то грађанин који је више изморен самом чињеницом постојања парка, да ли је то нешто намештено од стране власти, нећемо знати.” Што се њега тиче, грађани су били потпуно одушевљени што су их блокирали на улици, у школи, на факултету, на радном месту, где год им је и кад год им је пало на памет, „изморило” их „постојање парка”! Он у то верује, тако му кажу „професионални” медији и његови истомишљеници. И то је онда тако.

А „професионални” медији настављају да се баве „Ћацилендом”, последња прича са насловне стране каже да је „’Ћациленд’ Вучићева промашена инвестиција”, „шаторско насеље у центру Београда са присталицама власти у потпуности је промашило сврху за власт и чини јој више штете него користи, будући да није спречило организовање демонстрација против режима”. Потврду о „стварној намери власти с ’Ћацилендом’ и великом страху од пада и избијања побуне коју не могу да зауставе, добили смо од Миленка Јованова, шефа посланичке групе СНС-а, и председника СРС-а Војислава Шешеља”. Наводи се: „Они сами нехотично откривају и хвале се да су простор на Тргу Николе Пашића први ’заузели’, јер је то ’најпогоднији простор за побуњеничке логоре’, попут украјинских демонстрација на Мајдану 2014. године”. Новинари имају обичај да не читају текстове својих колега из редакције, што је ружна навика, а, понекад, може да буде штетно за њих. Пре два месеца у истом „професионалном” медију објављена је колумна с почетка овог текста. Све лепо објашњено о заузимању простора „Ћациленда” и судбини револуције. Врло корисно штиво.