Kome je „Ćacilend” postao najveći srpski problem

Srbija, u ovom trenutku, nema većeg problema od šatorskog kampa u Pionirskom parku – „Ćacilenda”, sudeći po tome što se ova tema već danima ne „skida” s naslovnica „profesionalnih” medija. I evroparlamentarci, dežurno zabrinuti za našu zemlju, osuđuju njegovo postojanje i traže hitno uklanjanje tog rugla kao, kažu, generatora nasilja. Da je ruglo i da mu nije mesto u centru grada, teško da iko, koliko god pristrasan bio, može da ospori, ali niti je generator nasilja, niti smeta zbog ruženja grada.

Zašto je „Ćacilend” postao najveći problem, toliki da je njegovo postojanje u svojoj rezoluciji osudio Evropski parlament, možda je najbolje i najpoštenije, krajem avgusta, opisala kolumnistkinja „profesionalnog” medija pišući o „propasti studentske revolucije”. Nabrajajući razloge za svoj zaključak, navela je promenu karaktera „od nenasilnog ka nasilnom”, što je „odvratilo brojne ljude”, i konstatovala: „Od okupljanja na Slaviji u decembru, preko skupa na Autokomandi u Beogradu za Svetog Savu, do tog 1. februara, Vučić je zaista bio pao s vlasti. Ali nije bilo nikog da da to potvrdi. Nikog da zauzme prostor ispred Narodne skupštine, da pošalje izaslanike i da u tom trenutku u kom se to nije moglo odbiti, traži od Vučića ostavku, od Ustavnog suda odluku o njegovom razrešenju, od parlamenta da raspiše plebiscit i da se to potvrdi.”

U besnom tekstu, takav je utisak, kolumnistkinja je navela da je, posle 15. marta i najvećeg skupa u Beogradu, Vučić „zauzeo prostor ispred Narodne skupštine kampom Ćacilend, već je imao iskustvo kada su, jedne zime u Pionirskom parku navodno kampovali nezadovoljni vojni veterani, zauzimajući taj prostor, da ga ne bi zauzeli opozicioni demonstranti”. Konstatuje: „Bez prostora, bez moralnog preimućstva i bez pravih vođa, revolucija je propala i svela se na odbranu ’žrtava režima’.”

Kolumnistkinja je baš naljutila svoje istomišljenike, budući da su, tada već punih deset meseci, anonimni plenumaši i oni s imenom i prezimenom, koji su ih podržavali, tvrdili da Vučić i njegovi tabloidi bezočno lažu kada tvrde da „Ćacilend” smeta zato što su taj prostor hteli da zauzmu revolucionari. „Profesionalni” mediji ubili su se da nam dokažu da to što sopstvenim ušima slušamo o planovima za zauzimanje državnih institucija – od parlamenta, preko vlade do upada u Predsedništvo Srbije, ali i u zgradu javnog servisa RTS-a, nije ništa drugo nego laž i izmišljotina režima, a onda nam kolumnistkinja tih medija praktično potvrdi da Vučić i njegovi tabloidi i nisu tako „bezočno lagali”. 

No, nije samo problem u zauzimanju prostora na vrlo važnom mestu. „Ćacilend” i nije bio trn u oku početkom marta, kad je bilo svega nekoliko malih šatora s par desetina studenata, svi sa imenom i prezimenom. Više je bio predmet podsmeha. Postao je problem, kada su ti studenti s imenom i prezimenom, pre svih Miloš Pavlović, odličan student treće godine Medicinskog fakulteta u Beogradu sa prosečnom ocenom deset, dobili prostor u „režimskim medijima”, naročito onim elektronskim, vrlo gledanim. Pavlović nikoga nije vređao, tražio je samo da se ne blokiraju fakulteti i da se onima koji hoće da studiraju to omogući. Nema ko ga nije vređao, po svim osnovama, pa i zbog toga što je iz Doboja. Nisu ga ućutkali, a što je više govorio, bilo je i više studenata koji su se pridruživali u kampovanju, ali i, pod punim imenom i prezimenom, govorili zašto su tu. To je razjarilo one koji su tvrdili da su svi studenti za blokade, pa je „Ćacilend” bio meta najstrašnijih napada 15. marta, kada su po tom prostoru padali raznorazni predmeti, petarde, topovski udari, o uništenim traktorima koji su postavljeni tu radi zaštite da ne govorimo.

„Ćacilend” je to izdržao. I ne samo to, posle toga su počeli tu da dolaze građani, da im donose hranu, ćebad, tople čarape, piće, da ih podrže. A, dolazilo je, ne mali broj profesora, ne onih troje-četvoro koje smo do tada mogli da vidimo na televizijama, već oni koji se nigde nisu oglašavali. Tako smo videli da nisu svi građani, studenti i profesori protiv zlog Vučića i njegovog režima, niti za blokade, kako su „profesionalni” mediji tvrdili. Nema tog anonimusa koji nije došao ispred „Ćacilenda” da se nekim skaradnim gestom „proslavi”, a neki već slavni nisu propustili priliku da se propisno obrukaju, kao, na primer, glumac Aleksandar Srećković Kubura, koji je došao pred „Ćacilend”, pravo s predstave, u kostimu, da neviđenim prostaklukom i gestovima iskaže svoj prezir. Krajem septembra je konstatovao kako nigde više nije omiljen „zbog podrške studentima”. Može biti, a možda je tome razlog i „spektakularan” „nastup” pred „Ćacilendom”.

Vučić ne krije, a ne bi ni mogao sve i da hoće, da vlast i on lično podržavaju ovo „šatorsko naselje”, a nakon što je blokader od 70 godina Vladan Anđelković, bivši radnik Državne bezbednosti, došao u „Ćacilend”, upucao iz pištolja oca troje dece, jedno je studentkinja, Milana Bogdanovića, a potom zapalio šator zato „što ga nervira”, rekao je da će „Ćacilend” ući u istoriju kao simbol otpora. Da li je preterao? Verovatno jeste, ali je „Ćacilend”, kako je već pomenuto, doprineo da se ljudi koji ne dele stavove raznoraznih blokadera, ohrabre da iskažu svoj stav. I to mnogo. Moglo bi se reći da je bio klica za organizovanje skupova „Srbija protiv blokada”, iza kojih, nesumnjivo, stoji vlast, ali velika je zabluda onih koji misle, bolje reći, ubeđuju sebe da se tamo okupljaju „ucenjeni”, „bedni”, „plaćeni”, „nesrećnici”... I koji već „epitet” im lepe „profesionalni” mediji i njihovi sagovornici. Kako je „ucenjenih” i „plaćenih” bivalo sve više, što bi rekla reporterka „profesionalnog” medija, oni prolaze već deset minuta, blokaderi su se organizovali da te skupove spreče – „nećete šetati”. Koliko god su se trudili da prikažu kako je blokadera više, „profesionalni” mediji nisu mogli da promene realnost, pa su poslednje okupljanje ljudi protiv blokada prećutali. Bilo bi baš glupo da su 39.000 ljudi na skupovima u tri grada proglasili za mizerne u odnosu na 150 onih koji su se okupili da tu šetnju spreče.

Budući da onih „stotina i stotina hiljada građana” okupljenih na protestima protiv režima ima samo u rezoluciji Evropskog parlamenta, u očima blokadera i onih koji ih bodre da ne odustaju, „profesionalni” mediji su nastavili da se bave isključivo „nelegalnim kampom”, trudeći se svim silama da opravdaju nešto što se ničim opravdati ne može – pucanje Vladana Anđelkovića u Milana Bogdanovića i paljenje „Ćacilenda”. Svesrdnu podršku u tome imali su i imaju i od „objektivnog” izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju Tonina Picule, koji je rekao: „To je ’Ćacilend’, on je pun Vučićevih pristalica i to se nasilje moglo očekivati.” Od Picule se ovakav komentar i mogao očekivati, šta ga se tiče, niti on ovoj našoj zemlji želi išta dobro, niti su građani Srbije njegovo biračko telo.

Oni koji misle, ili ih ubeđuju, da su većina, morali bi znati da to, ipak, moraju na nekim izborima, kad god da budu, da „overe” građani Srbije, takvi kakvi su. Jedan od tih je student-blokader Dimitrije Radojević, koji u „Utisku nedelje” o pokušaju ubistva i paljenju „Ćacilenda” reče: „Da li je to građanin koji je više izmoren samom činjenicom postojanja parka, da li je to nešto namešteno od strane vlasti, nećemo znati.” Što se njega tiče, građani su bili potpuno oduševljeni što su ih blokirali na ulici, u školi, na fakultetu, na radnom mestu, gde god im je i kad god im je palo na pamet, „izmorilo” ih „postojanje parka”! On u to veruje, tako mu kažu „profesionalni” mediji i njegovi istomišljenici. I to je onda tako.

A „profesionalni” mediji nastavljaju da se bave „Ćacilendom”, poslednja priča sa naslovne strane kaže da je „’Ćacilend’ Vučićeva promašena investicija”, „šatorsko naselje u centru Beograda sa pristalicama vlasti u potpunosti je promašilo svrhu za vlast i čini joj više štete nego koristi, budući da nije sprečilo organizovanje demonstracija protiv režima”. Potvrdu o „stvarnoj nameri vlasti s ’Ćacilendom’ i velikom strahu od pada i izbijanja pobune koju ne mogu da zaustave, dobili smo od Milenka Jovanova, šefa poslaničke grupe SNS-a, i predsednika SRS-a Vojislava Šešelja”. Navodi se: „Oni sami nehotično otkrivaju i hvale se da su prostor na Trgu Nikole Pašića prvi ’zauzeli’, jer je to ’najpogodniji prostor za pobunjeničke logore’, poput ukrajinskih demonstracija na Majdanu 2014. godine”. Novinari imaju običaj da ne čitaju tekstove svojih kolega iz redakcije, što je ružna navika, a, ponekad, može da bude štetno za njih. Pre dva meseca u istom „profesionalnom” mediju objavljena je kolumna s početka ovog teksta. Sve lepo objašnjeno o zauzimanju prostora „Ćacilenda” i sudbini revolucije. Vrlo korisno štivo.