Антисемитизам у Пољској после Аушвица

Јан Т. Грос је 2001. био номинован за Националну награду за књижевност за много хваљену књигу "Суседи: Уништење јеврејске заједнице у Једвабну у Пољској". Предаје историју на Универзитету Принстон.

Пољска је претрпела изузетно сурову нацистичку окупацију за време Другог светског рата, током које су милиони пољских грађана изгубили животе. Уништена је друга по бројности јеврејска заједница у свету. Само је у Америци било више од три и по милиона Јевреја, колико их је живело у Пољској. Више од 90 процената те заједнице страдало је у холокаусту. Упркос несрећи без преседана која је погодила и Јевреје и нејевреје, Јевреји који су преживели холокауст и вратили се после рата у своја родна места у Пољској доживели су од стране својих суседа опште непријатељство, укључујући и убијање. Најкрвавији погром у мирнодопској Европи 20. века догодио се у пољском граду Кјелце, годину дана по завршетку рата, 4. јула 1946.

Дело Јана Т. Гроса "Страх" покушава да одговори на збуњујуће питање: како је антисемитизам био могућ у послератној Пољској? Како су пољска католичка црква, комунистичка партија и интелектуалци реаговали на убијање Јевреја од стране њихових суграђана у земљи тек ослобођеној после петогодишње нацистичке окупације?

Јан Т. Грос тврди да антисемитизам испољен у послератној Пољској не може да се посматра само као опстанак предратних ставова. Антисемитизам се развио у контексту холокауста и комунистичког преврата. Јевреји нису донели комунизам у Пољску, како појединци верују, њих је комунистички режим коначно протерао из Пољске јер је то било политички корисно. Пољски комунистички владаоци испунили су сан пољских националиста о етнички чистој држави.

Оно што се догодило преживелима холокауста у Пољској било је дуже од пола века прекривено велом кривице и срама. Пишући са жаром, интелигентно и крајње јасно, Јан Т. Грос коначно износи истину на видело.

Врата бране општег антијеврејског насиља по градовима отворена су у Кракову, древној пољској престоници, два месеца после погрома у Жешову. Гласина о ритуалном убиству изазвала је догађаје у Кракову 11. августа 1945. Група пољских хулигана напала је синагогу где су Јевреји, наводно, пре тога убили једно хришћанско дете, а онда су почели да прогоне Јевреје у читавом крају и у другим деловима града. Међу нападачима је било неколико десетина полицајаца. У оптужници подигнутој против 25 људи убрзо после погрома наведена су имена пет војника и шест припадника полиције.

Не зна се колико је тачно Јевреја убијено у Кракову – процене варирају од једног до пет. На десетине их је тешко рањено. Станислав Хартман је тог дана ишао да посети некога у болници у Коперниковој улици. "Полицајци су доносили окрвављене људе на коњској запрези. Било је горе слушати сестре него гледати рањенике: ’Нећемо их оставити овде. Превићемо им ране и пустићемо их’". Игром случаја, Хана Зајдман, Јеврејка која је повређена донета у болницу у Коперниковој улици, испричала је своје искуство Јеврејској историјској комисији 20. августа 1945: "Одвели су ме у другу полицијску станицу, одакле су позвали хитну помоћ. У колима је било још петоро људи, укључујући једну тешко рањену Пољакињу. Ту сам чула коментаре војника и медицинске сестре, који су говорили о нама јеврејском олошу који морају да спасу, а да не би требало, јер смо им убили децу, да би нас све требало стрељати. Одвели су нас у Болницу Свети Лазар у Коперниковој улици. Прву су ме одвели у операциону салу. После операције појавио се један војник који је рекао да ће све одвести у затвор после операције. Ударао је једног од повређених Јевреја који је чекао на операцију. Држао нас је на нишану и није нам дао да узмемо ни гутљај воде. Мало касније су се појавила два железничка радника и један од њих је рекао: ’Скандалозно је да један Пољак нема грађанске храбрости да удари беспомоћну особу’, и ударио је рањеног Јеврејина. Један од пацијената треснуо ме је штаком. Жене, укључујући болничарке, стајале су иза врата и претиле нам, рекавши да само чекају да прође операција па да нас растргну."

Синагога у којој је све почело била је похарана, као и многе јеврејске радње и станови. Снаге безбедности и војни одреди који су послати у град успели су да спрече ширење насиља, за разлику од Кјелцеа, где се дисциплина ових јединица осула. Станислав Хартман, који је у време кад је написао мемоаре био један од најистакнутијих пољских математичара, сећа се два погрома чији је сведок био: оног у Лвову у лето 1941, пошто су нацистичке трупе окупирале град, и другог у Кракову у лето 1945. Мада је насиље у Лвову 1941, у којем је убијено неколико хиљада Јевреја, било неупоредиво веће, овај други погром је "био далеко ужаснији", написао је.

Наставак фељтона можете пратити у штампаном издању "Политике", од суботе 10. новембра