Морамо да чувамо истину и идентитет српског народа

Представљање зборника „Српски национални интереси – јуче, данас, сутра” и „Истином за Србију” круна је једног дугог и посвећеног рада. То нису публикације настале у кабинетима — већ резултат терена, разговора са нашим сународницима широм Европе и борбе да се чује српска реч тамо где се често говори против Србије, каже у интервјуу за за „Политику” министар без портфеља задужен за координацију активности и мера у области односа са дијаспором Ђорђе Милићевић, поводом представљања два зборника радова на београдском Сајму књига, са циљем успостављања трајног институционалног оквира за политику памћења.

„Ови зборници нису само академски пројекат — они су документ времена и пример колико Србија може кад ради озбиљно и системски. Напади на Србију, покушаји ревизије историје и умањивања нашег идентитета неће престати сами од себе. Зато морамо непрестано да радимо, да чувамо истину и да младима оставимо јасну слику ко смо и шта бранимо. Ови зборници су, заправо, два светионика — један усмерен ка прошлости коју не смемо заборавити, други ка будућности коју морамо заједно градити. И зато, као што често кажем, ово није крај једног пројекта, већ почетак једне трајне борбе за истину, достојанство и идентитет српског народа”, истиче министар Милићевић.

Друштвенополитички пулс у претходних годину дана је осцилирао, било је позива на блокаде и протесте, а с друге стране, порука да треба чути оне који желе пристојну Србију. Како се на данашњи дан, након 12 месеци од пада надстрешнице у Новом Саду, може очитати пулс друштва?

Србија је, као и свака земља која живи и развија се у сложеним временима, у последњих годину дана пролазила кроз периоде напетости, провокација и подела. Нажалост, трагедија у Новом Саду, уместо да нас уједини, за неке је постала политички инструмент и повод за насиље, за покушаје рушења угледа државе и за нову поделе међу људима. Али, ако ме питате шта је „пулс друштва”, рекао бих — то је Србија која ради, гради и верује у себе. То је већинска Србија која не живи на друштвеним мрежама, него у фабрикама, школама и болницама. Ми данас морамо да научимо да не само слушамо једни друге, већ и да разумемо. Да поштујемо и своје мане и своје врлине. Само тако можемо да превазиђемо поделe које нам се намећу. Успећемо онда када будемо више ценили своју државу, а мање мрзели једни друге.

Да ли је, после покушаја револуције на улици, дијалог постао недостижан појам?

Дијалог никада није био лак, али је увек био потребан. Проблем није у томе што немамо дијалог, него што неки никада нису имали намеру да га воде. Оно што смо у протеклим месецима гледали није био позив на разговор, већ покушај политичке револуције у режији мањине која нема подршку народа. Тај покушај није успео, али је оставио последице – и материјалне и моралне. Ми морамо научити да различитост није непријатељство. Србија је прошла кроз много тежа времена и сваки пут је опстајала кад је била јединствена. Дијалог не подразумева да морамо мислити исто, већ да морамо бити спремни да чујемо једни друге. Ако изгубимо ту способност, губимо и себе као друштво.

Многи причају о променама, али готово да нико не говори шта након промене. Како мењати Србију набоље ако ту исту земљу неки представљају свету, посебно Европи, као земљу насиља и мржње? Волимо ли и знамо ли да волимо Србију?

Они који најгласније говоре о променама најчешће немају одговор на питање – шта после? Лако је тражити промену кад не сносите одговорност за последице. Србија се не мења мржњом, нити се воли тако што се напада. Она се мења радом, резултатима и поштовањем. Не можете волети Србију, а представљати је у Европи као земљу насиља и мржње. То није љубав, то је политички маркетинг. Наш пут ка Европи није пут самопонижења, већ поштовања. Србија је данас више Европа по својим вредностима него многе земље које нас подучавају демократији. Ми не тражимо да нам аплаудирају, већ да нас разумеју и поштују.

Како данас оцењујете перцепцију наше дијаспоре о приликама у Србији?

Оно што данас можемо да кажемо са поносом јесте да смо успели да повратимо поверење наше дијаспоре у матицу. То није дошло преко ноћи. То је резултат озбиљног, систематског рада државе и сталне комуникације са нашим сународницима широм света. Србија данас има снажну, активну и поносну дијаспору која је поново осетила да је део своје земље. Људи који живе у иностранству данас не гледају на Србију као на земљу из које су отишли, већ као на земљу којој се враћају, улажу и коју бране. Као министар задужен за сарадњу са дијаспором, поносан сам на све што смо урадили – од подршке допунским школама српског језика у више десетина земаља, преко великог окупљања дијаспоре у оквиру Сабора , до прослава Дана српске заставе и заједничког обележавања најважнијих националних датума са нашим људима широм света. Организовали смо и културно-образовне кампове у 26 градова Србије за децу српског порекла из иностранства – место где се учи, игра, и где млади Срби из целог света поново осете припадност свом народу. Ово све није само протокол – ово је доказ да смо нашу дијаспору поново приближили Србији. Али, то не сме да буде крај активности. Наш циљ је да дијаспора не буде само наша подршка у земљама где живи, већ и партнер и фактор у развоју Србије. Да Србија препозна дијаспору као снагу, а дијаспора Србију као своју сигурну кућу. Зато морамо наставити са истим еланом, још јаче, како би та подршка постала дубља, трајнија и чвршћа. То је обострани задатак – и обавеза и понос.