Moramo da čuvamo istinu i identitet srpskog naroda

Predstavljanje zbornika „Srpski nacionalni interesi – juče, danas, sutra” i „Istinom za Srbiju” kruna je jednog dugog i posvećenog rada. To nisu publikacije nastale u kabinetima — već rezultat terena, razgovora sa našim sunarodnicima širom Evrope i borbe da se čuje srpska reč tamo gde se često govori protiv Srbije, kaže u intervjuu za za „Politiku” ministar bez portfelja zadužen za koordinaciju aktivnosti i mera u oblasti odnosa sa dijasporom Đorđe Milićević, povodom predstavljanja dva zbornika radova na beogradskom Sajmu knjiga, sa ciljem uspostavljanja trajnog institucionalnog okvira za politiku pamćenja.

„Ovi zbornici nisu samo akademski projekat — oni su dokument vremena i primer koliko Srbija može kad radi ozbiljno i sistemski. Napadi na Srbiju, pokušaji revizije istorije i umanjivanja našeg identiteta neće prestati sami od sebe. Zato moramo neprestano da radimo, da čuvamo istinu i da mladima ostavimo jasnu sliku ko smo i šta branimo. Ovi zbornici su, zapravo, dva svetionika — jedan usmeren ka prošlosti koju ne smemo zaboraviti, drugi ka budućnosti koju moramo zajedno graditi. I zato, kao što često kažem, ovo nije kraj jednog projekta, već početak jedne trajne borbe za istinu, dostojanstvo i identitet srpskog naroda”, ističe ministar Milićević.

Društvenopolitički puls u prethodnih godinu dana je oscilirao, bilo je poziva na blokade i proteste, a s druge strane, poruka da treba čuti one koji žele pristojnu Srbiju. Kako se na današnji dan, nakon 12 meseci od pada nadstrešnice u Novom Sadu, može očitati puls društva?

Srbija je, kao i svaka zemlja koja živi i razvija se u složenim vremenima, u poslednjih godinu dana prolazila kroz periode napetosti, provokacija i podela. Nažalost, tragedija u Novom Sadu, umesto da nas ujedini, za neke je postala politički instrument i povod za nasilje, za pokušaje rušenja ugleda države i za novu podele među ljudima. Ali, ako me pitate šta je „puls društva”, rekao bih — to je Srbija koja radi, gradi i veruje u sebe. To je većinska Srbija koja ne živi na društvenim mrežama, nego u fabrikama, školama i bolnicama. Mi danas moramo da naučimo da ne samo slušamo jedni druge, već i da razumemo. Da poštujemo i svoje mane i svoje vrline. Samo tako možemo da prevaziđemo podele koje nam se nameću. Uspećemo onda kada budemo više cenili svoju državu, a manje mrzeli jedni druge.

Da li je, posle pokušaja revolucije na ulici, dijalog postao nedostižan pojam?

Dijalog nikada nije bio lak, ali je uvek bio potreban. Problem nije u tome što nemamo dijalog, nego što neki nikada nisu imali nameru da ga vode. Ono što smo u proteklim mesecima gledali nije bio poziv na razgovor, već pokušaj političke revolucije u režiji manjine koja nema podršku naroda. Taj pokušaj nije uspeo, ali je ostavio posledice – i materijalne i moralne. Mi moramo naučiti da različitost nije neprijateljstvo. Srbija je prošla kroz mnogo teža vremena i svaki put je opstajala kad je bila jedinstvena. Dijalog ne podrazumeva da moramo misliti isto, već da moramo biti spremni da čujemo jedni druge. Ako izgubimo tu sposobnost, gubimo i sebe kao društvo.

Mnogi pričaju o promenama, ali gotovo da niko ne govori šta nakon promene. Kako menjati Srbiju nabolje ako tu istu zemlju neki predstavljaju svetu, posebno Evropi, kao zemlju nasilja i mržnje? Volimo li i znamo li da volimo Srbiju?

Oni koji najglasnije govore o promenama najčešće nemaju odgovor na pitanje – šta posle? Lako je tražiti promenu kad ne snosite odgovornost za posledice. Srbija se ne menja mržnjom, niti se voli tako što se napada. Ona se menja radom, rezultatima i poštovanjem. Ne možete voleti Srbiju, a predstavljati je u Evropi kao zemlju nasilja i mržnje. To nije ljubav, to je politički marketing. Naš put ka Evropi nije put samoponiženja, već poštovanja. Srbija je danas više Evropa po svojim vrednostima nego mnoge zemlje koje nas podučavaju demokratiji. Mi ne tražimo da nam aplaudiraju, već da nas razumeju i poštuju.

Kako danas ocenjujete percepciju naše dijaspore o prilikama u Srbiji?

Ono što danas možemo da kažemo sa ponosom jeste da smo uspeli da povratimo poverenje naše dijaspore u maticu. To nije došlo preko noći. To je rezultat ozbiljnog, sistematskog rada države i stalne komunikacije sa našim sunarodnicima širom sveta. Srbija danas ima snažnu, aktivnu i ponosnu dijasporu koja je ponovo osetila da je deo svoje zemlje. Ljudi koji žive u inostranstvu danas ne gledaju na Srbiju kao na zemlju iz koje su otišli, već kao na zemlju kojoj se vraćaju, ulažu i koju brane. Kao ministar zadužen za saradnju sa dijasporom, ponosan sam na sve što smo uradili – od podrške dopunskim školama srpskog jezika u više desetina zemalja, preko velikog okupljanja dijaspore u okviru Sabora , do proslava Dana srpske zastave i zajedničkog obeležavanja najvažnijih nacionalnih datuma sa našim ljudima širom sveta. Organizovali smo i kulturno-obrazovne kampove u 26 gradova Srbije za decu srpskog porekla iz inostranstva – mesto gde se uči, igra, i gde mladi Srbi iz celog sveta ponovo osete pripadnost svom narodu. Ovo sve nije samo protokol – ovo je dokaz da smo našu dijasporu ponovo približili Srbiji. Ali, to ne sme da bude kraj aktivnosti. Naš cilj je da dijaspora ne bude samo naša podrška u zemljama gde živi, već i partner i faktor u razvoju Srbije. Da Srbija prepozna dijasporu kao snagu, a dijaspora Srbiju kao svoju sigurnu kuću. Zato moramo nastaviti sa istim elanom, još jače, kako bi ta podrška postala dublja, trajnija i čvršća. To je obostrani zadatak – i obaveza i ponos.