Томо, све ово је твоја заслуга

Царска Русија и сама је била у проблему са артиљеријском муницијом. Калибар граната за пољске топове које је користила српска војска више се није производио. Постојале су у само неколико војних магацина које је руска армија чувала за одбрану од авионских напада на обалама Балтичког мора.

Краљевски посланик Краљевине Србије у Москви Мирослав Спалајковић је након само неколико дана од објаве рата Србији дочекао капетана Тому Павловића, који му се обратио готово вапећи: „Хитајте, посланиче, руском цару. Да нам одобри да контингенте артиљеријске муниције за топове хитно транспортујемо у Србију и спасемо нашу отаџбину пред ударом аустроугарског агресора који је огромном војном снагом блокирао Дрину и Саву...”

Муниција је преко пристаништа Рени Дунавом транспортована до српске луке у Прахову. Одатле железницом ка Књажевцу, Зајечару и Нишу, а одатле на положаје српске војске на Колубари.

После ове кључне победе, најважније за српску војску у Првом светском рату, Спалајковић је посебно захвалио капетану Томи Павловићу. Загрлио га је и гласно поручио: „Томо, ово је твоја заслуга!” Записе о овом подухвату „њему додељеног официра” у краљевском посланству у Русији Мирослав Спалајковић објавиће у више наставака у дневном листу „Политика” од 23. до 26. априла 1938. године, под насловом „Једна књига која говори о правој руској души”.

Тома Павловић (1882–1960), рођен је у селу Дубница надомак Врања, као тринаесто дете у сиромашној породици. Гимназију у Врању завршио је спавајући годинама на клупи у варошкој бакалници, где му је мајка Миља доносила само суботом погачу са мало мрса. Сиромаштво оца Павла давало је само две могућности за даље школовање: да буде поп или да иде у војску. Бистри ум и амбициозност одвешће Павловића 1900. године у 33. класу Ниже војне академије коју ће са одличним успехом завршити и одмах наставити даље школовање у војној струци.

Мајски преврат задесиће га 1903. године као посебно талентованог питомца Михајловске академије у Петрограду. Да ће Павловић бити врхунски војни професионалац, показаће и чињеница да је петогодишње војно школовање у Петрограду завршиo са просечном оценом 11,86.

Међу Југословенима у Русији током 1915. године расте патриотски набој, који ће нарочито бити изражен након што цар Николај одобри организовање војних формација којима су приступали добровољно војници, али и они који су избегли из аустријских ратних заробљеништава. Током лета 1916. формирана је прва дивизија југословенских добровољаца која је у свом саставу имала 458 официра и 15.535 војника.

У официрском кадру био је и јунак ове наше приче. Тада у чину мајора. Краљ Александар одликоваће Павловића за подухват организације добровољачке дивизије Орденом Карађорђеве звезде са мачевима.

„Из Русије су се чули повици: ’У рат, у рат, за спас Србије!’ Емоције и љубав су слате српским добровољцима у Добруџи, које су помагали и добровољци из царске земље. Царским указом на фронт су слани лекари, најбољи официри, неопходан санитетски материјал. Међу болничаркама је била и млада Валентина која се бринула о рањеницима на фронту. Она ће постати и жена мајора Павловића”, написао је у „Политици” Мирослав Спалајковић.

Краљу Александру било је важно да уз помоћ посланика Спалајковића у Русији одржи отворени и дипломатски однос од поверења. За војног аташеа посланства које ће бити пресељено 1917. године у Архангелск биће постављен човек „професионално образован и практично проверен за предстојеће ратно време” – Тома Павловић.

У чину пензионисаног генерала, Тома Павловић се упокојио у Београду 1960. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду, у којој је и урна његове супруге Валентине. Остао је без било каквог спомен-обележја у свом родном селу Дубници у врањској општини. Нема обележја овом српском јунаку из Великог рата ни у Врању. „Заборав на овог јунака Првог светског рата је тежак као земља која га годинама покрива”, говоре они малобројни који се сећају лика генерала Павловића.