Цена терања моде

Ову годину Партизан је почео довођењем тренера Срђана Благојевића образлажући тај избор тиме да се његово виђење подудара с оним како руководство види излаз из кризе, која је довела у питање сам опстанак клуба. Разуме се да је договор био рад на дуге стазе, јер преко ноћи не може да се победи расуло.

Благојевић је испољио велику храброст и веру у себе када се прихватио тог посла. За непуну годину вероватно је највећи подвиг остварио већ на почетку. Унапред прежаљени Партизан, у дуговима преко гуше и окован слабим резултатима, против Црвене звезде, која годинама не силази с престола нашег фудбала, остао је непоражен. Био је то наговештај да Благојевић уме разумно да располаже оним што му је на располагању. Чак је Партизан, и пре завршетка сезоне, обезбедио друго место, мада је поклекао у Купу Србије пре финала.

У нову сезону „црно-бели” су ушли с ослонцем на „своју децу” и њихове даровите вршњаке или нешто старије доведене као појачања. Испите у Европи нису прошли, али су до последњег тренутка били у игри да прођу даље за разлику од претходних сезона када су се враћали из ње као бос по трњу.

Домаће првенство су почели преко очекивања добро. Чинило се да су млади фудбалери преболели дечје болести и да сазревају брже од очекивања. Застали су у Нишу (2:2), затим изгубили од Звезде (2:1), што није био знак за узбуну. Убрзо им се и срећа осмехнула. „Црвено-бели” су, док дланом о длан, проћердали предност на табели играјући на Чаиру 0:0 и изгубивши у Новом Сада чак и предност од 2:0 (Војводина победила с 3:2), што им се није десило од како је гавран поцрнео.

И уместо да то искористи за успон Партизан је одмах кренуо стрмоглаво. У шеснаестини финала Купа Србије је испао у Шапцу (2:0), а само неколико дана потом је потучен до ногу на Бановом брду (4:1). Можда сами исходи нису преломили потпредседника клуба Предрага Мијатовића да се с Благојевићем даље не може, колико игра, која је изазивала – сажаљење. Партизан је, пратећи фудбалску моду, акције започињао из свог казненог простора. Али, он нема Бекенбауере, који би с лакоћом, кратким пасовима, безбедно изнели лопту до противничке половине и одатле почели пробој ка противничком голу. Као да су та додавања била сама себи сврха, а онда би се уплели као пиле у кучине и сопствени гол је бивао угрожен. Паничне сцене из чиста мира у сопственом шеснаестерцу су обележиле последње две утакмице у којима су „црно-бели” врло рано морали да јуре резултат за шта нису били способни, јер су се унервозили.

На то се надовезало и, такође, „савремено” враћање лопте до бесвести. Она би чак од противничког корнера стизала до сопствене задње линије, па и голмана. Уместо да, као у класичном фудбалу, штопери, кад одраде свој задатак, мало одахну и чувају снагу за оне окршаје с противничким нападачима, били су оптерећивани организовањем игре, а да им то иде од руке били би везни играчи! Одговорност да не погреше била је претешко бреме за њих и током целе утакмице су, без обзира какав је противник, били на ногама климавим ногама.

А онда су се понављале и грешке на које им нико није на време указао (можда ни сад), нити су они сами били кадри да извуку поуке и поправе се. На пример, малерозни Симић. Он је даровит играч, али је због, наизглед, ситница направио већ много медвеђих услуга свом тиму. У Единбургу је због прекршаја на средини терена, с леђа, дакле кад није било стварне опасности, добио други жути картон, па је Партизан с играчем мање испао од Хибернијана, мада се заиста јуначки борио. Против Мачве је дечјим потезом покушао да одбије лопту, али га је она закачила и преварила голмана. Слично се догодило и на Бановом брду: окренуо је леђа кад је противнички играч шутирао и то је опет било кобно. Некада су штопери прсима ишли на лопту, јер не боли кад играч удари њу, него само кад она удари њега. А он је прошао Партизанову школу фудбала.

Осмислио је Благојевић неке оригиналне акције приликом извођења корнера, које су донеле и освежење и корист. Али, кад то не успе супарник је развијао контранападе пред којима је често био брисани простор с разређеном одбраном. Тога смо се нагледали на Бановом брду.

Поред тога играчи нису владали собом да школски обаве неке задатке. На пример, Рогановић, који је баш скренуо пажњу на себе ове јесени, није се сетио да против Чукаричког склони руку, која је била испред противничког играча, па је направио пенал из кога је домаћин повео с 2:0. Узгред, Партизан је оповргао сада распрострањено схватање да је вођство с тим резултатом најопасније. Ни Мачви, ни Чукаричком то није донело проклетство.

У нападу неколико пута нису искористили стопостотне шансе само зато што се несуђени голгетери нису сетили да лобују, него су пуцали ниско, па су голмани могли да одбране. Било је и шанси из којих је било теже да се промаши (Натхо у Шапцу, Милић на Бановом брду), него да се да гол. Такви детаљи могу да се набрајају у недоглед.

Утисак је, без обзира на све, да је Благојевић, врло одмерен у понашању што је реткост, ипак створио неку основу за напредовање. Немогуће да није видео шта не иде, али је несхватљиво што није одустао од тога и кренуо класичним путем: да одбрамбени играчи буду одбрана, да везни преузимају лопту од њих и шаљу је напред, а не уназад или попречно, да нападачи буду продорнији и да не одустају лако. Партизану недостају добар скакач и шутер на које би ривали морали да одвоје људство и тиме остављали простор за акције кроз средину, које је међу „црно-беле” вратио Благојевић. Овако, у његовој ери, то су, на неки начин били зачеци противничких јуриша, јер је често лопта губљена слањем уназад или иза леђа својим играчима или пасовима који су хватали у раскорак саиграче.

Благојевић је могао много више да пружи, али је платио цех терању моде. Његов наследник не мора, као он, да све почне испочетка, међутим, мораће да коригује неке његове скице. Пре свега да Партизан буде силовит од првог минута, као што су Мачва и Чукарички били против њега, а не да дуго опипава пулс противника.