Cena teranja mode

Ovu godinu Partizan je počeo dovođenjem trenera Srđana Blagojevića obrazlažući taj izbor time da se njegovo viđenje podudara s onim kako rukovodstvo vidi izlaz iz krize, koja je dovela u pitanje sam opstanak kluba. Razume se da je dogovor bio rad na duge staze, jer preko noći ne može da se pobedi rasulo.

Blagojević je ispoljio veliku hrabrost i veru u sebe kada se prihvatio tog posla. Za nepunu godinu verovatno je najveći podvig ostvario već na početku. Unapred prežaljeni Partizan, u dugovima preko guše i okovan slabim rezultatima, protiv Crvene zvezde, koja godinama ne silazi s prestola našeg fudbala, ostao je neporažen. Bio je to nagoveštaj da Blagojević ume razumno da raspolaže onim što mu je na raspolaganju. Čak je Partizan, i pre završetka sezone, obezbedio drugo mesto, mada je poklekao u Kupu Srbije pre finala.

U novu sezonu „crno-beli” su ušli s osloncem na „svoju decu” i njihove darovite vršnjake ili nešto starije dovedene kao pojačanja. Ispite u Evropi nisu prošli, ali su do poslednjeg trenutka bili u igri da prođu dalje za razliku od prethodnih sezona kada su se vraćali iz nje kao bos po trnju.

Domaće prvenstvo su počeli preko očekivanja dobro. Činilo se da su mladi fudbaleri preboleli dečje bolesti i da sazrevaju brže od očekivanja. Zastali su u Nišu (2:2), zatim izgubili od Zvezde (2:1), što nije bio znak za uzbunu. Ubrzo im se i sreća osmehnula. „Crveno-beli” su, dok dlanom o dlan, proćerdali prednost na tabeli igrajući na Čairu 0:0 i izgubivši u Novom Sada čak i prednost od 2:0 (Vojvodina pobedila s 3:2), što im se nije desilo od kako je gavran pocrneo.

I umesto da to iskoristi za uspon Partizan je odmah krenuo strmoglavo. U šesnaestini finala Kupa Srbije je ispao u Šapcu (2:0), a samo nekoliko dana potom je potučen do nogu na Banovom brdu (4:1). Možda sami ishodi nisu prelomili potpredsednika kluba Predraga Mijatovića da se s Blagojevićem dalje ne može, koliko igra, koja je izazivala – sažaljenje. Partizan je, prateći fudbalsku modu, akcije započinjao iz svog kaznenog prostora. Ali, on nema Bekenbauere, koji bi s lakoćom, kratkim pasovima, bezbedno izneli loptu do protivničke polovine i odatle počeli proboj ka protivničkom golu. Kao da su ta dodavanja bila sama sebi svrha, a onda bi se upleli kao pile u kučine i sopstveni gol je bivao ugrožen. Panične scene iz čista mira u sopstvenom šesnaestercu su obeležile poslednje dve utakmice u kojima su „crno-beli” vrlo rano morali da jure rezultat za šta nisu bili sposobni, jer su se unervozili.

Na to se nadovezalo i, takođe, „savremeno” vraćanje lopte do besvesti. Ona bi čak od protivničkog kornera stizala do sopstvene zadnje linije, pa i golmana. Umesto da, kao u klasičnom fudbalu, štoperi, kad odrade svoj zadatak, malo odahnu i čuvaju snagu za one okršaje s protivničkim napadačima, bili su opterećivani organizovanjem igre, a da im to ide od ruke bili bi vezni igrači! Odgovornost da ne pogreše bila je preteško breme za njih i tokom cele utakmice su, bez obzira kakav je protivnik, bili na nogama klimavim nogama.

A onda su se ponavljale i greške na koje im niko nije na vreme ukazao (možda ni sad), niti su oni sami bili kadri da izvuku pouke i poprave se. Na primer, malerozni Simić. On je darovit igrač, ali je zbog, naizgled, sitnica napravio već mnogo medveđih usluga svom timu. U Edinburgu je zbog prekršaja na sredini terena, s leđa, dakle kad nije bilo stvarne opasnosti, dobio drugi žuti karton, pa je Partizan s igračem manje ispao od Hibernijana, mada se zaista junački borio. Protiv Mačve je dečjim potezom pokušao da odbije loptu, ali ga je ona zakačila i prevarila golmana. Slično se dogodilo i na Banovom brdu: okrenuo je leđa kad je protivnički igrač šutirao i to je opet bilo kobno. Nekada su štoperi prsima išli na loptu, jer ne boli kad igrač udari nju, nego samo kad ona udari njega. A on je prošao Partizanovu školu fudbala.

Osmislio je Blagojević neke originalne akcije prilikom izvođenja kornera, koje su donele i osveženje i korist. Ali, kad to ne uspe suparnik je razvijao kontranapade pred kojima je često bio brisani prostor s razređenom odbranom. Toga smo se nagledali na Banovom brdu.

Pored toga igrači nisu vladali sobom da školski obave neke zadatke. Na primer, Roganović, koji je baš skrenuo pažnju na sebe ove jeseni, nije se setio da protiv Čukaričkog skloni ruku, koja je bila ispred protivničkog igrača, pa je napravio penal iz koga je domaćin poveo s 2:0. Uzgred, Partizan je opovrgao sada rasprostranjeno shvatanje da je vođstvo s tim rezultatom najopasnije. Ni Mačvi, ni Čukaričkom to nije donelo prokletstvo.

U napadu nekoliko puta nisu iskoristili stopostotne šanse samo zato što se nesuđeni golgeteri nisu setili da lobuju, nego su pucali nisko, pa su golmani mogli da odbrane. Bilo je i šansi iz kojih je bilo teže da se promaši (Natho u Šapcu, Milić na Banovom brdu), nego da se da gol. Takvi detalji mogu da se nabrajaju u nedogled.

Utisak je, bez obzira na sve, da je Blagojević, vrlo odmeren u ponašanju što je retkost, ipak stvorio neku osnovu za napredovanje. Nemoguće da nije video šta ne ide, ali je neshvatljivo što nije odustao od toga i krenuo klasičnim putem: da odbrambeni igrači budu odbrana, da vezni preuzimaju loptu od njih i šalju je napred, a ne unazad ili poprečno, da napadači budu prodorniji i da ne odustaju lako. Partizanu nedostaju dobar skakač i šuter na koje bi rivali morali da odvoje ljudstvo i time ostavljali prostor za akcije kroz sredinu, koje je među „crno-bele” vratio Blagojević. Ovako, u njegovoj eri, to su, na neki način bili začeci protivničkih juriša, jer je često lopta gubljena slanjem unazad ili iza leđa svojim igračima ili pasovima koji su hvatali u raskorak saigrače.

Blagojević je mogao mnogo više da pruži, ali je platio ceh teranju mode. Njegov naslednik ne mora, kao on, da sve počne ispočetka, međutim, moraće da koriguje neke njegove skice. Pre svega da Partizan bude silovit od prvog minuta, kao što su Mačva i Čukarički bili protiv njega, a ne da dugo opipava puls protivnika.