Србија тај посао није завршила

Директан одговор на постављено питање гласи: Отказе неће бити могуће спречити. Што је још важније, то и не би требало да буде циљ. Предлог да се у дубокој економској кризи чува свако радно место, без обзира на учинак тог радног места, економски је неодржив. Да је очување запослености могуће политичким договором или декретом, социјализам совјетског типа не би пропао. То је, на срећу, уочила и наша политичка елита те је тако првобитна нереална парола – да ће се чувати свако радно место – замењена нешто реалнијом али и даље тешко остваривим циљем: сачувати свако продуктивно радно место. То је огромна и суштинска разлика. Посебно у Србији, а ево и зашто.

Србија има ту несрећу да страховито заостаје у транзицији за другим земљама бившег социјалистичког система. Најједноставније речено, суштина транзиције управо је у томе да се предузећа, а тиме и привредареструктурирају тако да се не производи оно што нема прођу и да се не запошљавају радници који не могу да зараде ни за сопствени доходак. Србија тај посао није завршила. И да није дошло до најдубље економске кризе, наставак транзиције у Србији нужно би захтевао затварање неколикостотина хиљада непродуктивних радних места. У нормалним околностима, већина отпуштених радника имала би прилику да се запосли у новоотвореним, приватним предузећима.

Малопоједностављено речено, тржишна привреда функционише тако што се неуспешна предузећа гасе, капиталисти остају без уложеног капитала, радници без посла. Нови предузетници отварају нова предузећа и упошљавају незапослене раднике. Дугорочно гледано, више предузећа се отвори него што пропадне и тако привреде успевају да запосле не само отпуштене раднике већ и новопристигле контингенте који након школовања стасавају за рад. При томе, веома је значајна мобилност и флексибилност и рада и капитала. Нова предузећа највероватније неће производити оно због чега су стара пропала. И радници морају да буду спремни да раде другачије послове, што често подразумева доквалификацију и преквалификацију.

И такав систем који се, досад, показао као најефикаснији и најпродуктивнији повремено запада у рецесију или кризу. То је управо ситуација данас. Долази до општег смањења економске активности и, наравно, губитака и на страни рада и на страни капитала. Из кризе ће се изаћи „позитивном деструкцијом”: гашењем свега што не може да преживи и реструктурирањем које ће дати нови залет привреди.

Можда ово све звучи превише начелно, али је апсолутно нужно да би се правилно разумела ситуација, а затим и предузеле одговарајуће мере које ће суштински представљати реалан и квалитетан допринос бржем изласку из тешког стања. У противном, мере економске политике ће се свести на крпљење рупа на путу који води у погрешном правцу.

Мора се отворено признати да Србија није завршила транзиционо реструктурисање и да је пут до зелених грана за привреду у целини управо убрзаним довршавањем тог посла, а не социјалним запошљавањем непродуктивних радника у државним/друштвеним губиташима. Одржавање непродуктивних предузећа, а тиме и радника, кошта. Цех плаћамо сви, а пре свега продуктивни, јер се тиме умањује њихова конкурентност. Њихова је роба скупља да би се покрили губици непродуктивних.

Не располажем информацијама, осим оним из новина, о чему се све разговарало на састанку са привредницима у Палати Србије у петак. Новине преносе да је премијер истакао као принципе за антикризну борбу јединство, солидарност и континуитет. Са прва два се слажем, континуитет ми је врло проблематичан. Економска криза је управо појава дисконтинуитета, на који се одговара позитивним дисконтинуитетом: радикалним, храбријим и дубљим мерама. Није политички популарно, али јесте делотворно. Барак Обама у најмоћнијој привреди света поручује: „Морамо деловати брзо и храбро”. То још више важи за економски нејаку Србију.

Друга поука за Србију јесте да мере које ће се предузети морају бити конзистентне. На пример, не може се у истом даху говорити о подстицању извоза као приоритету и о потреби одржавања стабилног курса или чак јачању динара да би се сачували интереси увозника или оних који су се задуживали по нижем курсу. И ови потоњи ће морати да плате цену својих одлука донетим под другачијим околностима.

Професор Економије транзиције на Факултету
за економију, финансије и администрацију