Мит у кабинету

Позориште је одавно раскрстило са доминацијом и препричавањем драмског текста пред пасивном публиком. Данас је у поставкама све дозвољено: глумци лете, ваљају се у песку и прашини, пуно вичу или само ћуте. Драмски текст, роман или неки други књижевни жанр постаје само повод за игру и театрализацију емотивних, психолошких, политичких и бруталних тема. Тако Едип, јунак чувеног мита – јунак трагичне кривице, који покушава да до краја распетља замку судбине, у новом виђењу Виде Огњеновић постаје политичка "личност" у иконографији данашњих медија. На геометријски хладној сцени која сија белином препознајемо канцеларије и фотеље данашњих политичара, атмосферу из медија и "испеглану", уздржану новинарку која тражи сензације и никада нема довољно времена пред емисију. Мит о Едипу поприма димензије политичког тренутка који живимо кроз говор ликова (нови превод Гаге Росић) који је сведенији, ослобођен античке тромости и хероике, и кроз нову улогу античког хора коју сада преузимају министри и саветници Едипови. Међутим, у овој адаптацији Софоклове трагедије нема општих места за сатиру о власти која је немилосрдна и због тога мора да плати цену пред грађанством, јер Едип није осиони владар – диктатор, он је напрасит и прек, али и искрено биће које жели да помогне свом народу. Вида Огњеновић објашњава да је њена идеја била да у представи покаже како је овај "човек са једне стране жртва сопствене воље за одржањем на власти, а са друге жртва завере која се догађа иза његових леђа".

Завидљивци из Едиповог окружења кују заверу да га смакну али то могу постићи само ако га огаде. Редитељка истиче да је полазиште новог Цара Едипа у враћању изворном миту, и историјским чињеницама, по којим је Едип заиста смакнут захваљујући завери која је настала као последица његовог залагања за патријарха. А крајњи резултат, иако се може довести у везу са нашим приликама, не представља критику нашег друштва и конкретних догађаја, већ критику тријумфа осредњости, закључује Вида Огњеновић.

Ова модерна, сажета и упечатљива представа ослобађа наше позориште натуралистичког баласта иако се бави свевременском грчком трагедијом. Нова тумачења класичног текста препознајемо и у Нушићевој "Госпођи министарки" (Јагош Марковић) јужњачког менталитета и духа, која у једном тренутку "планинари" ваздухом, што свакако Нушић нигде у тексту није написао.

Отклон од стереотипног извођења драмског комада изграђен је још у Атељеу 212 шездесетих и седамдесетих година двадесетог века, када ово позориште на Малој сцени са двеста дванаест расклиматаних столица "позива" авангарду у Београд. Тако је "Хамлета" у мрежама играо Бранислав Милићевић (познатији као Бранко Коцкица), "Медеја" је приказивана као монодрама, док је "Оковани Прометеј" буквално био "заробљен" у футуристичко – метални механизам из којег се тешко излази. Почетком деведесетих у Београдском драмском позоришту одиграна је контроверзна поставка Есхиловог комада "Седморица против Тебе", у режији Никите Миливојевића који је тражио идеје од самих глумаца, предсказујући ратом у Теби грађанске ратове на овим просторима, због чега је представа веома брзо и скинута са репертоара. Сцена је била потпуно празна, народ је био у савременој одећи, а улазак у Полис представљен је само једном капијом. "Ово је скроман цитат Реитвалдовог дела на позорници БДП-а, проистекао из очајничке наде да је стварање могућно супротставити рушењу, записао је на програму тада Миливојевић.

Адаптације класичних драмских дела не морају да подразумевају само интервенције на тексту и сценском изразу. Редитељи често један жанр претварају у други, од монументалне драме праве мјузикл. Тако је Боб Вилсон (Битеф) од Бихнеровог гломазног и поетског "Војцека" о манипулацији интелектом направио оперу обојивши сцену у холивудску мелодраму са утицајима поп-арта и префињене естетике и сликовитости.

Тако и Душан Јовановић у "Хамлету" (ЈДП) стилизује сценографску слику у којој се одвија драма данског краљевића који је сада више спортиста, самокритик и гуру постмодерне. То није "Хамлет" (игра га Драган Мићановић) како га описује Јан Кот, јер Душан Јовановић друштво приказује као породицу, Гертруду облачи у провидну хаљину и Хамлета назива "главо луда" према Чолиној песми.

Још радикалнију, грубљу и слободнију верзију Шекспира досегла је поставка Николаса Стемана (Хановер) која је приказана на Битефу провоцирајући публику "историјским" табуом – нагим телом. Глумци су "скидањем" једноставно преиспитали и довели у сумњу своје улоге (позориште) чега се сваки гледалац у публици панично плаши. Стеманово виђење "Хамлета" је изграђено на принципу игре уз бројна метафоричка решења и мисаоне набоје. То јесте адаптација, јер су у Шекспиров текст уграђени Сартрови цитати, док се у лику Хорација "налази" и Хамлет и Розенкранц и Гилдестерн. "Током проба смо доста импровизовали, нека решења смо додавали током извођења представе. Питање које смо стално себи постављали је шта се дешава у случају да је убиство оправдано", објаснио је на округлом столу фестивала Стеман.

Адаптације драмских дела омогућавају позоришту да одговори у естетском смислу на савремене догађаје. Оно вероватно не може да их поправи, али свакако може да их анализира. Публика тражи бунтовништво. "Ромеа и Јулију" (Народно позориште, режија Ивана Вујић), у миљеу цинизма нико не жели да гледа због романтичног упознавања несрећног пара на балкону, већ "ужива" да "уздише" над истинитом причом о немогућој љубави Јулије из Хрватске и Ромеа из Србије. Ратне околности, мржња ове две породице, поједностављен текст и дух нашег времена, музика из истоименог балета Прокофијева још више појачавају Шекспирову идеју љубави и патње.

И после свих ових узбудљивих и ангажованих игара, остаје нејасно, ко сме да каже – позориште је "мртво".