Победа у позиционој игри

Иако сам пре 18 година објавио књигу „Босна – немогућа држава”, а минуло међувреме ме није демантовало, јер бивша СР БиХ и данас опстаје само захваљујући ноћној стражи тзв. међународне заједнице, а с том вечном стражом никада се неће осовити на своје три ноге и самостално проходати, то не мора да значи да треба одустати. 
Ето, рецимо да је, у моменту кад је Додик у кући у Бакинцима под опсадом Сипе и Еуфора, те под потерницом Суда БиХ, замало и Интерпола, чекао да му сасовци изврше хеликоптерски десант на кућни кров, неко од бошњачких угледника изјавио: „Чекајте, људи, не може тако, не дамо наше демократски изабране функционере, није Босна слободно ловиште на којем се као на сафарију у Кенији иживљавају богати страни ловци. Ако им прође ово што данас раде с Додиком, сутра ће урадити и с некима од нас. Не треба нама јединствена Босна као тамница народа у којој су Срби и Хрвати силом велесила натерани да живе у њој 30 година. 
Не би то Додику и Српској практично ништа помогло, па би на српској страни сумњичави то препознали као проливање крокодилских суза, али би барем код наивних упалило као сигнал да су комшије коначно дошле до памети да се било каква БиХ може градити само на темељу социјалног капитала узајамног поверења, унутрашње солидарности и равноправног договора. 
Али не, из Сарајева је одјекивало само тријумфално ликовање: „Додик је капитулирао! Српска је на коленима!” Подсетило је на почетак 1992, када су Муслимани, на челу с Изетбеговићем, неумољиво марширали ка референдуму о независности против воље представника једног од три конститутивна народа и Србима у БиХ отворено ставили на знање и равнање да се у будућој независној држави Босни неће више ни о чему питати. Ни тада, као ни данас, нико се од угледних Муслимана није огласио да упозори куда то води Босну. Напротив, када је на миг Зимермана повукао потпис са Кутиљеровог плана, сви су се дивили Алијиној лидерској храбрости и одлучности, која ће Босну одвести у грађански рат, а он заузети тек фртаљ територије БиХ. 
Њему хвала, јер би с истоверницима и саплеменицима на Косову, у Санџаку постали само увећан камен раздора у краткотрајној трећој, односно скраћеној СРЈ. Да наставимо с парадоксима, колико је само Шмит увећао неповерење Срба према колективном Западу и довео до озбиљних размишљања о одласку Српске из БиХ. Ем што га је колективни Запад, иако неизабраног у СБ УН, наметнуо као В. П., ем што је посегао за јавном имовином Српске, за шумама, рекама, ораницама, за њеним надземним и подземним природним ресурсима, ем што је Додиков резолутан отпор таквој неуставној узурпацији прогласио за кривично дело. Тај блицкриг на власништво и власт Републике Српске, стављен у контекст рата у Украјини, антируске хистерије, Срба као малих Руса, Додикових честих консултација с Путином, оптуженим за „ратне злочине”. Све је било приређено да Бајденов амбасадор САД, самозвани В. П. Шмит и судиница Сена технички доврше ствар оркестрирану с вишегодишњом кампањом из Сарајева да је Додик узрок свих невоља у Босни и да ће без њега процветати у суживоту и заједништву три народа. Фалила је још само Интерполова црвена потерница па да се председник Републике Српске нађе у кавезу, несигуран и у кући у Бакинцима, упркос дипломатској подршци Путина, Орбана, Фица. 
Сам Додик није признао самозваног В. П. Шмита и блокирао све његове потезе, НСРС је одбацила неуставне и незаконите одлуке Тужилаштва и Суда БиХ, а онда се председник Српске уредно одазвао на суђење у Сарајеву и, касније, поново стигао у босанску престоницу да откупи годину затвора. И, напокон, одлагање референдума и одустајање од кандидатуре на ванредним изборима. А онда и ударац изнутра од опозиције: „Додик је спасавајући своју кожу продао Српску западном протекторату”; „Издао је браћу Русе и приклонио се непријатељима Американцима”; „Додик је неодговорни импровизатор, који сваког дана мења одлуке и понижава парламент.” И није да није деловало тако. Али испоставило се да ипак није. 
Да ли је то била велика стратегија лидера мањег ентитета или политичка интуиција даровитог државника, тек – показала се као кључна Додикова наклоност према Доналду Трампу, док је овај још пре десетак година водио неизгледну кампању за први мандат против фаворизоване Хилари Клинтон, која је најављивала „повратак Америке незавршеним пословима у Босни”. Откуд та наклоност? Док је госпођа Клинтон најављивала „повратак незавршеним пословима у Босни, дотле је Трамп обећао да се „САД више неће мешати у унутрашње ствари других земаља” и Додик је постао његов фан, који је то огласио на сва ентитетска звона која нису одзвањала далеко, а обућар из Новог Града (Босански Нови) послао је Меланији ципеле на поклон. 
Док се током изборне ноћи у амбасади САД на Дедињу кладило о будућем победнику и угледне званице махом убацивале листић у кутију Клинтонове, Додик је ујутро на сав глас славио неочекивану победу свог кандидата. Међутим, први Трампов мандат био је разочаравајући, председник се четири године борио за пролаз најближих сарадника у Конгресу и њихову лојалност, те у финишу и против импичмента из дубоке државе. У следећем покушају глатко је поражен од Џозефа Бајдена и тако су прошле још четири године у којима су САД у Босни водиле политику Мадлен Олбрајт, погубну по Српску и ојачану тезом да су, сред русофобне хистерије на Западу због Путинове СВО у Украјини, Срби заправо „мали Руси”. Но, и у трећем покушају, као и у међувремену, Додик је остао верни навијач Доналда Трампа, као да је реч о његовој КК Игокеи. Напокон, Трамп је тријумфовао, и председник Српске, коме су Бајденов амбасадор Марфи, неизабрани В. П. Шмит и судиница Сена стезали омчу око врата, могао је да одахне, али гломазна администрација САД била је спора (инаугурација, усељење у Белу кућу, формирање кабинета), а Мајкл, Кристијан, Сена испред ЕУ плахо хитри. Трамп преко Ландауа у Стејт департменту у Вашингтону, Путин преко Лаврова и Бенземе у СБ УН у Њујорку, а Шмит и Сена на БиХ терену у Сарајеву. Или на крају сама хероина Сена као хазретли Фатима. 
Накнадно се, ево, показало да је Додик повлачењем збуњујуће противречних потеза напред-назад, на Исток – на Запад и тактичким маневрисањем у месту куповао време и уз координацију америчких и руских акција привео аранжман у победничку завршницу у једној од својих најтежих и најкомпликованијих битака за Републику. У моменту кад је као први направио уступке у деескалацији кризе, малобројни упућени у сценарио, гризли су нокте ишчекујући да ли ће с друге стране Атлантика испоштовати договор и узвратити. „Превариће нас, као и увек! Трамп није ништа бољи!” Ипак је почело са скидањем санкција шефу кабинета, директорки РТРС, шефу протокола, а онда, с кратком паузом од неколико дана, САД су скинуле санкције комплетном руководству Српске, укључујући и самог Додика. У том интермецу многи су Додика отписали као разочарање, а многи ожалили као жртву. Вест га је затекла у Белорусији, у окружењу Лукашенка, Лаврова, Сијарта. Русија је покренула избор новог В. П. без бонских овлашћења, да угаси светло у згради ОХР-а у Сарајеву, САД неће бити против. Шмит неће баш добити отказ, али не зато да би спасли образ његовим европским протежерима који су искључени из премијер лиге, него зато што му нико није дао мандат, па не може ни да му га одузме. 
„Браво, Миле, браво, мајсторе!” То не пишу београдски медији, него стоји у реаговањима бошњачких читалаца који тим поводом грде своје кадрове: „Додик је и под санкцијама умешно водио спољну политику и угошћавао Ђулијанија и Рода Благојевића, а Конаковић је путовао у САД да би ангажовао молерску фирму да за бошњачку ствар лобира у Конгресу”. Део опозиције у Српској, огорчен што је Каран добио допунско гориво у трци за ванредне изборе крајем новембра, понавља већ бајате пароле с почетка октобра. „Додик је издајник, продао је РС.” 
Бошњаци су тако, како рекосмо на почетку, пропустили још једну прилику да пруже руку комшијама у невољи и поврате „зерицу” њиховог проћерданог поверења. Сулејман Тихић први је покушао: „Не можемо вечно да се бавимо само својим жртвама, треба да чујемо шта каже и друга страна.” Касније и Сабина Силајџић: „Срби су и пре рата живели на Палама, неколико километара од нас, нудили су нам више споразума, а ми смо све одбијали.” Њега су вербално линчовали, а њу лукаво прећутали. Зато тако нешто више ником и не пада на памет. Уосталом, ето Султана, ето дронова на Косову, ето муџахедина у Црној Гори, ето ће и у Бошњака да живне носталгија за пустим турским. Ето у Босни опет белаја. Дејтон, нови договор, разлаз?
*Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа