Парламентарци против гашења ТВ камера

Скупштина Србије не би радила ефикасније уколико би се укинули директни ТВ преноси седница, јединствене су у ставу партије владајућег блока и опозиције. Парламентарне странке при томе не придају важност чињеници да мерења гледаности ТВ програма показују да директне ТВ преносе дневно прати највише 200.000 људи, што у односу на вишемилионску популацију бирача није велики број.

И опозиција и власт директне ТВ преносе доживљавају као важну тековину демократије, свеједно им је да ли ће се они емитовати на РТС-у или на неком другом каналу, а извештајима о слабој гледаности не придају значај. Странке, заправо, желе да се оно што кажу њихови представници пренесе од речи до речи, без икаквих интервенција новинара. То указује на неповерење политичара у медије и новинаре и на жељу да они, а не новинари, одређују шта је то што јавност у одређеном тренутку треба да сазна.

Жеља посланика да буду у директним преносима толико је јака да је 2007. године, када је РТС обуставиo директне преносе јер му ремете програмску шему, блокиран рад парламента. Сва друга питања, укључујући и Косово, одмах су пала у засенак. Уследила је оштра полемика, а Радиодифузна агенција, која је надлежна за електронске медије у Србији, спор је решила тако што је наложила РТС-у да обнови преносе. Законодавна власт је почела да функционише тек када су се камере у скупштинској сали поново укључиле.

Главни аргумент којим опозиција брани ТВ преносе јесте да су домаћи медији наклоњени властима. Опозиција камере у скупштини види као један од начина да глас њених представника допре до бирача. Грађани треба да виде како их представљају они за које су гласали, сматра Божидар Делић, посланик Српске напредне странке. Он не верује подацима о слабој гледаности ТВ преноса. Посланик радикала Вјерица Радета сматра да преносе не треба укидати „све док има заинтересованих гледалаца”. Она каже да извештаји из парламента могу да се „монтирају” и да само стално укључене камере могу да дају веродостојну слику онога што се догађа.

Иван Андрић, посланик Либерално-демократске партије, сматра да сада „владајућа већина контролише највећи број медија”, па је укидање преноса неприхватљиво. „Уколико се обезбеди одговарајући начин да се политички ставови о сваком закону о којем се расправља у скупштини пренесу грађанима, онда можемо разговарати о укидању преноса”, каже Андрић.

Нада Колунџија, посланик Демократске странке, наводи да мишљење опозиције да је пренос једина прилика да се чује њихов глас није утемељено на доказима и да би требало видети проценат заступљености у медијима представника и опозиционих и владајућих партија. „Овакви ТВ преноси претварају скупштину у политичку арену у којој се не говори о дневном реду, што је један од разлога неефикасности и блокаде парламента”, наглашава она, али се ипак противи укидању преноса, јер „редовни извештаји могу бити кориговани као што је било до 2000. године”.

Било би нелогично, каже Влајко Сенић, посланик Г17 плус, да смо се као опозиција чак и на улицама борили за ТВ преносе, а да сада као странке владајуће коалиције инсистирамо на њиховом укидању. То би, према његовом мишљењу, можда изазвало гнев опозиције и сасвим онемогућило рад највишег законодавног тела.

А. Маринковић