Стогиодишњи чувар огњишта са Мањаче

Бањалука – Шта све памти, са чиме се све суочио, колико је болести и невоља проживео, а у свему срећу нашао – прича читав век стар Јово Ђукић. Каже да памти бојеве, буне, велике људе, али и оне мале, обичне као и он који су живот посветили раду и одгоју деце.

Старина Јово каже да увек једе здраву домаћу храну, много воћа и поврћа и пије млеко. Вели да је то тајна његове дуговечности, али да ипак треба бити умерен у свему.

"Ма нисам ја баш светац – да само пазим шта једем и колико – имам и покоји порок. Много волим дуван, а уз то и коју чашицу домаће, љуте, препеченице", вели старина. Здравље га је, све до сада, када већ осећа терет година и хвата га болест, послужило боље него многе, а он то објашњава лепим животом на селу. Прича да је од детињства па донедавно чувао овце на пропланцима Мањаче, а вели да је сигурно због тога одржао виталност и у дубокој старости.

"Деца су сада другачија, све им нешто не одговара, па не воле толико ни овце, ни домаће производе. Али нема лепшег и здравијег млека од овчијег", казује Јово. Сећа се како је некада изгледао живот на селу, спавало се на кревету од сламе, који је тада био мек као свила, мирисан и за одмарање душе након напорног дана.

Сматра да су данас забаве за младе много другачије, нема ту више оног ашиковања и храбрости каквом су се некада китили момци.

"Волео сам да се веселим, била су ту кола, па су девојке играле, а и момци би им се прикључили, па где који стане, знало би се која му се свиђа", испричао нам је деда и додао да је волео и да засвира на гуслама и из свег гласа запева ојкаче.

Изабраницу срца свога упознао је са 15 година и одлучио да се ожени. "Имали смо леп брак, али да је запросим морао сам ићи чак код нашега попе по одобрење. Била ми је комшиница, и тада је свако свакога поштовао и волео, као да смо сви рођени", вели Јово. "На свадбу су дошли многи гости, а касније смо изродили двоје деце и омогућили им лепо одрастање. Брали смо конопљу и ткали одећу, па се некада од тога могло лепо живети."

Са тугом нам је испричао да се није наживео довољно лепоте живота са својом драганом, јер је она преминула пре педесетак година, а замену за њу није нашао, јер, како каже, нема више тако лепих и дивних мајки и вредних домаћица.

Још већа туга, прича старац, јесте и то што је надживео оба сина и, не могавши сакрити сузе, рече да га је Бог ипак погледао и оставио му десеторо унучади и исто толико праунучади, па чак и троје чукунунучади.

Срећом, каже деда, не живи сам и заједно кроз живот иде са својом снахом Гроздом, која нам је рекла да ће на деду да пази док може, а и она је већ у позне године зашла. Он каже да за децу још живи и да воли када дођу и у кућу донесу радост.

Због тога своје домаћинство одржава као мирну оазу за путника намерника после прашњавог пута и опустелих кућа у селу на Мањачи. Старина вели да је навикао да увек нешто ради испред куће, у башти, у дворишту јер то много говори и о самом домаћину. Због тога је у његовом дворишту трава увек лепо покошена, а за стоку припремљени пластови сена.