Вељко Пауновић, Црњански српског фудбала

Док је Србија панично тражила новог фудбалског селектора, једно име провлачило се као једино могуће. Док су се у разним кабинетима правиле комбинације о имену и презимену тренера које ће опрати национални образ после срамног пораза од Албаније, опет је, на крају већања, остајало само једно име.

Вељко Пауновић је знао да ће његов телефон коначно зазвонити. Десет година је чекао тај позив. На вези је била отаџбина која га се одрекла као хероја, а сада га опет позива на мобилизацију.

Ово је балада о повратку човека кога је Србија отерала. У његовом доласку крију се све истине о нама.

Као и у свакој нашој причи која има укус истине и горчине, јунак мора најпре да оде, што даље одавде, да би га се неко коначно сетио. Мора да пређе океан, да се изгуби у туђим градовима и туђим језицима, да падне у заборав, па да једног проклетог дана, из даљине, постане једини спасилац. Вељко Пауновић је управо тај јунак: отписани повратник, метафора Србије која најпре одбаци своје најбоље људе, па им се покајнички јави кад пожар већ захвата кућу.

Био је јун 2015. године, било је то на Новом Зеланду, у ноћи кад су наши клинци срушили Бразил и постали светски прваци. Србија је тада имала тренера који је знао да их води, који је у свакој утакмици видео смисао, ред и идеју. Вељко Пауновић није био само селектор. Био је вођа једне мале републике снова. Знао је да од двадесетогодишњака направи војску сачињену од карактера и да их убеди да су јачи од Бразила, од судбине и од нашег фудбалског предања да смо вечити губитници. Да нисмо имали среће и да је лопта округла.

И кад се вратио у земљу као тренер младих првака света, одједном је постао сувишан. Као да је та титула била случајна, као да се десила упркос њему, а не захваљујући њему.

Пауновић је у земљи еуфорије деловао превише обично и превише сталожено. Ваљда није умео да снисходљиво обилази кабинете, није умео да се клања, није умео да целива руке и зато изгледа као да овде никад није ни припадао. Тамо, негде далеко, на крају света постао је јунак. Овде, одмах по атерирању, постајао је уљез. Само је мирно рекао да ће генерација са Новог Зеланда за 10 година бити првак Европе и света у фудбалу. Можда би заиста било тако. Постао је исувише опасан и заразан својим оптимизмом у тамном вилајету српског фудбала. Деловало је да се коначно појавила памет која зна да препозна таленат, да га обликује и да од њега направи тим.

И шта смо урадили с тим човеком? Ништа. Потрудили смо се да га више никад не видимо. Док су му у Београду аплаудирали и обећавали, у канцеларијама се већ спремало његово тихо склањање. Да су га тада узели за селектора А тима, кајали би се, јер би покварио устаљене шеме, дилове и провизије. Мада се ни Вељко није нарочито нудио, јер знао је као млади тренер младог тима који је у стању да својом тактиком сломи Бразил и постане светски првак, да то није баш најбоља ставка у српском си-вију. Моћници су следили друго правило тамног вилајета, али српског. Нису га узели, нису се ни покајали.

Зато је морао да оде што даље, не у Европу, јер је то сувише близу и јер би сећање на њега трајало. Склонио се у Америку, где је фудбал шоу бизнис за оцвале светске фаце које под старе дане узимају доларе како би забављале доконе Американце.

Ушао је у стадионе покривене стаклом, тамо где је фудбал циркус друге категорије, али ни то му није било довољно далеко да нестане. Вељко постаје српски Троцки и судбина га одводи још дубље, у мексичку пустињу, тамо где ветрови бришу све трагове. У Мексику, где фудбал није спорт, већ легенда која сваке суботе поново васкрсава, као да је земља сама одлучила да дише кроз траву стадиона, где нема ни хлађења ни тактике, већ је све врело као чорба из казана у којем се кувају вера, страст и лудило, Вељко Пауновић проналази свој мир. На мексичким стадионима граница између живота и сна брише се звиждуком судије, који не зна да ли ће преживети 90 минута, а камоли продужетке.

Када падне мрак над Мексиком, чини се као да се само небо нагнуло да види хоће ли људи опет запевати своје песме. Мирис траве, прашине и зноја меша се с димом бакљи, претварајући се у симфонију песме, молитви, псовки и уздаха.

Јер, у Мексику фудбал је живот и смрт. Када играч шутне, не зна да ли ће погодити гол или сопствену душу. Трибине певају као да траже искупљење, а пораз је смртни грех који се не прашта ни после седам светих недеља. На латиноамеричком континенту где Маркесови ликови разговарају с мртвима, навијачи разговарају са боговима фудбала и верују да им сваки гол враћа смисао живота, а свака промашена шанса потписује смртну пресуду.

Вељко Пауновић је у то гротло дошао као тренер, а постао свештеник фудбалског лудила, онај кога слушају као проповедника и кад се побеђује и кад се губи. Тамо Вељко схвата да тренер не може бити само стратег, већ приповедач који од пораза прича причу, попут оне коју је изрекао кад је наслућивао одлазак: „Знам да ћу на крају добити отказ. Али ја ћу заувек бити уз оне који су посвећени.”

Син једне од највећих легенди Партизана Благоја Пауновића, старог шмекера и боема, имао је сасвим солидну фудбалску каријеру, али се једном давно пожалио да је прерано отишао из Партизана у Шпанију, макар то био и Атлетико Мадрид. Имао је сасвим солидну фудбалску каријеру, мењао је клубове и земље, али је касније постао свестан да се само у нашој лиги стиче почетно искуство које се тек касније претвара у истинску зрелост. Ваљда зато што је мајка ту негде, увек у близини.

Кад је одговорио на телефонски позив и молбу да преузме репрезентацију Србије, из Фудбалског савеза су га питали колико новца тражи. Да се одмах разумемо, добио би колико хоће. Одговорио је да га новац не занима и да нема времена да се бави тим ситницама, јер мора да спрема тим против Енглеске и Летоније. Тако говори син Благоја Пауновића.

Шта у подсвести зна Вељко? Да је Србин потребан својој држави само када треба да погине за њу. Зато никад није прихватао позиве да обуче туђе мундире, јер је знао оно што је одувек и заувек записано у Срба: он слути да ће из Београда, који га је обележио, прозрео и протерао, једног сивог дана добити позив на мобилизацију, када ће му ставити шајкачу, огрнути му шињел и бацити га на прву линију, да погине.

Многи би дезертирали, постали ратни профитери и спекуланти, многи би прекинули телефонски разговор, али Вељко Пауновић је био првак света, а само такви никад не беже од своје судбине, већ мирно корачају ка њој. Због тога је људима из Фудбалског савеза рекао да је војник у статусу добровољца. Купио је авионску карту и из Шпаније слетео у Београд.

Србија не грли своје јунаке кад победе, већ кад се врате из прогонства. И сада, кад су све карте бачене, кад репрезентација иде као воз низбрдо без кочница, Пауновић преузима национални тим.

Не долази уз фанфаре, већ тихо, као човек који зна колико кошта повратак. Јер, добри мој Вељко, Србија не зове из љубави, већ кад јој гори под ногама.

Сад опет видимо како изгледа кад неког пошаљемо у свет зато што је био превише способан да би остао. И видимо човека како је, после деценије проведене у туђини, спреман да нам опрости.

У Србији селектор није само фудбалска функција. Он је увек био симбол. Некад симбол немоћи, некад симбол наде, а понекад, као сада, симбол друге шансе.

А Србија воли друге шансе. То јој је национални спорт.

У сваком случају, повратак Вељка Пауновића је крајње поетски чин. Зар Србија није вечити роман о повратницима? Вељко Пауновић је њено ново поглавље. Прича о ономе који је отишао да би преживео и вратио се да би опростио, бес гнева, беса и мржње, у земљи где се најчешће враћају песници, писци и фудбалери! Уосталом, Милош Црњански је увек сањао да постане центарфор Црвене звезде и да победи Арсенал.

И зато, кад почне утакмица и камера ухвати крупан кадар Вељка Пауновића како стоји крај аут-линије, сетимо се: он није само тренер.

Он је прича о земљи која не уме да задржи највредније што има, али се нада да ће они, упркос свему, једном опет доћи.

И зато, кад седне на клупу, не би требало да му пожелимо само да победи Енглеску. Треба да му пожелимо да победи оно најлошије у нама.