Ко контролише продају хране преко интернета

Купци се све чешће одлучују да намирнице набављају директно од произвођача који их нуде преко друштвених мрежа

Вајбер групе и интернет странице на друштвеним мрежама, које окупљају пољопривреднике, препуни су малих огласа у којима се рекламирају „здрави” производи и који у домове потрошача из градова могу стићи само једним кликом.

И све масовније купци се одлучују да храну набављају преко интернета.

Постоји сумња да се значајан део ових производа који се нуде на мрежи продаје у сивој зони. Као и да произвођачу искључиво верујемо на реч јер таква храна најчешће нема никакву декларацију, а и кад је има она није израђена у складу с прописима.

И на светском тржишту постоје проблеми јер значајан део тог тржишта „пролази” без контроле јер је тај облик продаје тешко детектовати и казнити.

А асортиман онлајн хране све је већи. Произвођачи нуде воће, поврће, млеко, јаја, сушене месо, сланину и кобасице, зимницу, пите, колаче, торте... Како се може видети, таква храна обично се продаје по знатно нижим ценама него у легалним трговинама. Постоји често и некритичко мишљење потрошача да је све домаће савршено и да се на овај начин помажу пољопривредници који се тешко боре с конкуренцијом која долази од велетрговаца и индустрије.

Сасвим је друго када се пољопривредни производи оглашавају преко специјализованих сајтова, каквих је неколико већих у Србији, и који морају да воде рачуна о законским обавезама које су произвођачи дужни да испуне пре него што огласе робу.

Зато је и питање ко је у Србији надлежан да контролише „онлајн” продају хране преко друштвених мрежа и уопште преко интернета.

И док у традиционалној продаји хране важну улогу имају пољопривредна и ветеринарска инспекција као и многе службе овог министарства у овом сегменту продаје је сасвим другачије.

Како у Министарству пољопривреде кажу за „Политику”, електронска трговина робом и услугама јесте вид даљинске трговине у смислу закона којим се уређује трговина. Одредбе овог закона примењују се и на питања заштите потрошача ако су повољније за потрошача.

Како се истиче, надзор над применом овог закона обавља министарство надлежно за послове трговине и услуга, односно министарство надлежно за послове електронских комуникација и информационог друштва.

Инспекцијски надзор над применом овог закона министарство надлежно

за послове трговине и услуга обавља се преко тржишних инспектора, а министарство надлежно за послове електронских комуникација и информационог друштва преко инспектора за услуге информационог друштва, у складу са овим законом и прописима којима се уређује инспекцијски надзор.

У овом министарству напомињу да сектор пољопривредне инспекције није надлежан за надзор електронске трговине.

– У пракси се дешавало да нам колеге из других надлежних служби проследе информацију о произвођачима хране биљног порекла који се оглашавају на интернету. У таквим случајевима контролишемо предметног произвођача у месту производње у складу са Законом о безбедности хране – наводе у Министарству пољопривреде.

Како се наводи у „Водичу за безбедно трговање храном преко интернета”, који је својевремено објавило Министарство пољопривреде, још од 2020. године у Србији се убрзано развијају модели трговине храном у којима продавац и купац контактирају преко различитих електронских средстава комуникације, а намирнице се испоручују на адресу купца. Али постоји важан предуслов да би се овај посао реализовао.

– Први услов је да предузетник или привредник који ставља храну у промет пре започињања делатности мора да буде регистрован. Односно, да буде убележен у Централни регистар објеката у који се уписују произвођачи и трговци храном и храном за животиње који води Министарство пољопривреде.

У овој публикацији се наводи и да сваки промет хране, независно од тога да ли се обавља на уобичајени начин кроз физички контакт купца и продавца, или преко интернета, каталога, имејла, телефона и слично, подлеже захтевима за безбедност хране.

Независно од тога да ли је храну произвело привредно друштво, предузетник или пољопривредно газдинство она мора да буде: безбедна, што значи да храна не сме бити узрок тровања бактеријама, вирусима и другим микроорганизмима, и да не сме да садржати хемијске материје које су забрањене. Оне материје које су дозвољене морају бити присутне у храни у количини одређеној прописима у Србији и наравно та храна мора да буде у декларисаном року трајања, прописно упакована (осим за свеже воће и поврће), обележена и транспортована до крајњег купца. То подразумева утврђивање индентитета и седиште продавца, канале доставе и начин наплате таквих производа, као и приступање приватним поседима физичких лица.