Меша се где не треба, не меша се где треба

У време социјализма у Југославији било је незапослености, идеолошки мало, реално много. Заправо, сви они који су добили посао, иако потреба за њиховим радом реално није постојала, сви они који су радили у фабрикама које су отворене само зато да би се они запослили, сви они реално су били незапослени.

У Словенији је у једном тренутку (седамдесетих година прошлог века) незапосленост била 0,6 одсто. У другим републикама, наравно, проценат је био већи, с трендом раста кретањем ка југу. У тим републикама приватни послодавац могао је да запосли највише десет радника – у Словенији двадесет, па и више. Да ли је ту одговор на проблем запошљавања чак и када носи идеолошки предзнак? У тражњи и понуди, а понајвише у слободи запошљавања и праву на рад.

Милошевић је извео Србију из социјализма право у санкције и ратове који су послужили као оправдање за све недаће. Талас отпуштања кроз еуфемизам принудних одмора, процес који је трајао неколико година, оставио је српско тржиште рада у потпуном расулу. Убрзано технолошко заостајање радне снаге, готово опипљиво у последњим годинама бивше Југославије, Србија је окончала принудним одморима и државним финансирањем практично умрлих предузећа. Уз то, накарадна, антитржишна приватизација, односно привреда коју је она створила, никада није слала праве и употребљиве сигнале о новој тражњи радне снаге. Просечан послодавац радије би запослио неквалификовану радну снагу на црно него штоби извршио притисак на институције креирања, одржавања и подмиривања нових односа понуде и тражње. Практично, још увек имамо запошљавање кao израз политичких кампања, а не као нешто што је слободна размена рада између послодаваца и послопримаца.

Мешање државе у послове реконструкције тржишта рада и даље је недопустиво велико. Уједно, како то иначе функционише у Србији, држава се меша тамо где не треба, а тамо где је неопходна њена интервенција, она изостаје. У првом случају, држава упорно истискује недржавне факторе – социјалне партнере, организације цивилног друштва – из процеса одлучивања. У другом, пак, када је реч о више него неопходној реформи школства, где по природи ствари држава има посебна овлашћења и одговорности, ту се недопустиво дуго тапка у месту. Зато се у српском школству дешава следеће: свега осам до десет одсто студената завршава факултете и више школе, а да је то у складу са захтевима тржишта рада, само 15 до 20 одсто способно је да заснује радни однос после средње школе, 20 одсто одлази у иностранство и око 55 одсто не може да нађе посао без додатног образовања.

Предлог новог закона о запошљавању, који је тренутно на јавној расправи, недвосмислено говори о свесном затварању очију пред бројним болним чињеницама живота, нарочито оним које би могле да окрње неке политичке монополе. Изгледа да се креаторима предлога, кад год су затварали очи, привиђало неолиберално царство, исто оно из којег данас беже и они који су га успоставили. Чак и Холанђани, аутори извикане и економски глупаве кованице „флекси-кјурити”, а реч је о за сада неодрживом споју флексибилности радног места и социјалне сигурности, све више говоре о стабилности привредног раста, функционисања тржишта рада и социјалне укључивости. Подједнако, уз узајамна допуњавања.

Председник Синдиката „Независност”