Meša se gde ne treba, ne meša se gde treba

U vreme socijalizma u Jugoslaviji bilo je nezaposlenosti, ideološki malo, realno mnogo. Zapravo, svi oni koji su dobili posao, iako potreba za njihovim radom realno nije postojala, svi oni koji su radili u fabrikama koje su otvorene samo zato da bi se oni zaposlili, svi oni realno su bili nezaposleni.

U Sloveniji je u jednom trenutku (sedamdesetih godina prošlog veka) nezaposlenost bila 0,6 odsto. U drugim republikama, naravno, procenat je bio veći, s trendom rasta kretanjem ka jugu. U tim republikama privatni poslodavac mogao je da zaposli najviše deset radnika – u Sloveniji dvadeset, pa i više. Da li je tu odgovor na problem zapošljavanja čak i kada nosi ideološki predznak? U tražnji i ponudi, a ponajviše u slobodi zapošljavanja i pravu na rad.

Milošević je izveo Srbiju iz socijalizma pravo u sankcije i ratove koji su poslužili kao opravdanje za sve nedaće. Talas otpuštanja kroz eufemizam prinudnih odmora, proces koji je trajao nekoliko godina, ostavio je srpsko tržište rada u potpunom rasulu. Ubrzano tehnološko zaostajanje radne snage, gotovo opipljivo u poslednjim godinama bivše Jugoslavije, Srbija je okončala prinudnim odmorima i državnim finansiranjem praktično umrlih preduzeća. Uz to, nakaradna, antitržišna privatizacija, odnosno privreda koju je ona stvorila, nikada nije slala prave i upotrebljive signale o novoj tražnji radne snage. Prosečan poslodavac radije bi zaposlio nekvalifikovanu radnu snagu na crno nego štobi izvršio pritisak na institucije kreiranja, održavanja i podmirivanja novih odnosa ponude i tražnje. Praktično, još uvek imamo zapošljavanje kao izraz političkih kampanja, a ne kao nešto što je slobodna razmena rada između poslodavaca i posloprimaca.

Mešanje države u poslove rekonstrukcije tržišta rada i dalje je nedopustivo veliko. Ujedno, kako to inače funkcioniše u Srbiji, država se meša tamo gde ne treba, a tamo gde je neophodna njena intervencija, ona izostaje. U prvom slučaju, država uporno istiskuje nedržavne faktore – socijalne partnere, organizacije civilnog društva – iz procesa odlučivanja. U drugom, pak, kada je reč o više nego neophodnoj reformi školstva, gde po prirodi stvari država ima posebna ovlašćenja i odgovornosti, tu se nedopustivo dugo tapka u mestu. Zato se u srpskom školstvu dešava sledeće: svega osam do deset odsto studenata završava fakultete i više škole, a da je to u skladu sa zahtevima tržišta rada, samo 15 do 20 odsto sposobno je da zasnuje radni odnos posle srednje škole, 20 odsto odlazi u inostranstvo i oko 55 odsto ne može da nađe posao bez dodatnog obrazovanja.

Predlog novog zakona o zapošljavanju, koji je trenutno na javnoj raspravi, nedvosmisleno govori o svesnom zatvaranju očiju pred brojnim bolnim činjenicama života, naročito onim koje bi mogle da okrnje neke političke monopole. Izgleda da se kreatorima predloga, kad god su zatvarali oči, priviđalo neoliberalno carstvo, isto ono iz kojeg danas beže i oni koji su ga uspostavili. Čak i Holanđani, autori izvikane i ekonomski glupave kovanice „fleksi-kjuriti”, a reč je o za sada neodrživom spoju fleksibilnosti radnog mesta i socijalne sigurnosti, sve više govore o stabilnosti privrednog rasta, funkcionisanja tržišta rada i socijalne uključivosti. Podjednako, uz uzajamna dopunjavanja.

Predsednik Sindikata „Nezavisnost”