Урбане фантазме о самоћи

Једна од доминантних одлика певања Марије Кнежевић јесте свест о томе да је читав живот читање, односно да читалачки процес много тога подразумева, па самим тим себи лакше прибавља контекст за разумевање и разликовање онога што је било написано јуче од нечега што настаје данас или сутра. Уколико ово не узмемо у обзир, тешко ћемо успети макар и да привиримо на праг ауторкиног бављења поезијом, а камоли да се – у границама могућности критичког говора – са њим и саживимо. Као и у претходним збиркама, и у овој шестој, песникиња отвара свој рукопис од двадесет поемично-драмских песама једном, условно, програмском или аутопоетичком: "Очајном песмом" с алузијом на циничну љубавну песму истог наслова Милана Ракића.

Иако није љубавна, ова друга "Очајна песма" исписана је у сличном ироничном кључу непристајања на прокламоване вредности савременог света фитнеса, виртуелне, обезличене лепоте и превласти меркантилног духа. Зато се она залаже и попут Десанке "тражи помиловање" за "вишак тежине, за наслаге полисемије" и "за нас који не умемо да певамо изван /Свог језика полифоније". То дакако захтева једну сложену и свакако не увек у свим детаљима једнако успелу песничку конструкцију. У таквом дискурсу свесно је остварен принцип унутарње некохеренције, својеврсне недовршености, разливања, па и херметизације асоцијативно-језичких низова, монолошко-дијалошких секвенци, побијања властитих теза, измене штимунга и интонација, честог изневеравања читалачких очекивања. Ауторкине песме и у овој збирци полисемичног наслова често су поемичне, дакле епско-лирске, преко текстова рапсодичног регистра у којима се наизглед наративни ток прекида лирским опсервацијама, митолошким подтекстима, критичким коментарима или аутобиографским референцама. ("Без речи о њој", "Инка", "Уличарке", "Петра").

Песникиња, даље, упркос отвореним и скривеним натукницама на поједине античке, литерарне и друге предлошке (мотиви чекања, одласка, повратка, носталгије, самоће, читаве "класе" разочараних жена, пса као човековог пријатеља, љубави схваћене у платонистичком, а не полном смислу) у својим најинвентивнијим песмама изврће и измешта одређену трагичку митску ситуацију у сасвим препознатљив контекст егзистенцијалне, празњикаве београдске и српске свакодневице. А тиме се додатно добија на уметничкој снази и потресности, као у изврсној дугој песми "Петра" која у наш час призива лик Еуридике: "Ходала је, слободна и збуњена, кажу, / Тамо где женска нога / Никада није крочила, / Она / Несигурно, /Као да учи прве кораке /Изван подземног света."

Прозаичне ситуације маркиране у песмама "Уличарке", "Отворено иза поноћи" или "Лето из моје собе" ослањају се више на конкретну фељтонистичку опсервацију, на некакав документарни кроки који тек треба да постане песма. Но, и оне се преламају кроз апокалипсу свакидашње јадиковке, истовремене припадности и изопштености из социјалног контекста, увек на кожи властите ауторкине рањивости. И када се не оглашава у првом лицу прерушена у друге маске и ликове – песникиња показује спремност и напор да не буде јунакиња само у нечијем туђем, другачијем доживљају или писму, сећању или сну, ма како то привлачно могло да буде. Она, као и у претходним збиркама чезне за говором властитог "ја", дакако не у солипсистички-еготичном смислу, већ у жудњи за пуноћом свога постојања као сталне измене љубавних, а не посесивних импулса: "Љубавна уме да чува вољено од тесног / Одела вољености каква махом кројимо". Форме артикулације поетског гласа у овој суморној књизи као да непрестано потврђују драматичност глагола "бити сам". Због тога је овог пута изостала она наглашена чулна привлачност претходних, новијих збирки Марије Кнежевић. Али смо зато добили збирку другачијег, опоријег животног искуства и макар мајушни удео смисла у празном ходу преовлађујућих митологија.