Уторак, 21.07.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Шмит одлази, Швабе анте портас

Шмит одлази, Швабе анте портас
Кристијан Шмит Фото EPA/Fehim Demir

Како се босанска криза током ове године заоштравала до усијања због Шмитових потеза на рубу памети, а његова правосудна хајка на Додика муњевито напредовала, било је прогноза да ће се ова драматична епизода у савременој историји БиХ окончати лажним компромисом – одласком обојице с политичке сцене. Око Шмита је, истина, било дилема да ли ће отићи, пошто је с услужним бошњачким правосуђем успешно обавио прљави посао, или ће, напротив, остати да би тријумфално наставио и завршио укидањем Републике Српске зарад стварања јединствене грађанске, у крајњој консеквенци бошњачке Босне. Није ли то практично повратак на пројекат БиХ какав је инаугурисан референдумом у марту 1992. Српски отпор је довео до Дејтонског решења, али убрзо се испоставило: шарена лажа да се власи не досете.

Лажни В. П. показао се ефикаснији у ликвидацији Републике него сви регуларно постављени претходници заједно. И Петрич и Ешдаун, мање и остали, понашали су се по систему циљ оправдава сва средства, али док су они 30 година стрпљиво развлачили пужевим кораком и кувањем жабе, он је био на прагу да све збрза у два потеза узурпацијом демократске власти и јавног власништва. А што се Додика тиче, „он већ годинама гура прст у око међународној заједнице”, „опструише заједничке органе”, „бојкотује државу”, „исмејава ОХР”. То је већ две деценије понављано у сарајевским медијима, у изјавама бошњачких политичара, у полугодишњим извештајима В. П. за СБ УН. Систематском стигматизацијом створена је атмосфера у којој је Додик узрок свих проблема, а његова елиминација решење за све. А пошто није упалило ништа друго (подршка опозицији и медијима, притисци преко матице, обојена револуција, персоналне санкције, монтирани судски процеси, потернице), остало је да му се једноставно распишу ванредни избори и забрани да учествује. И колико год то деловало надреално, постигнут је прећутни консензус да Додик мора да оде. Елем, не одлазе обојица, него Додик одлази, а Шмит остаје.

А онда је у последњи час дошло до спектакуларног преокрета: Шмит одлази, Додик остаје. Детаљи договора Трамп/Ландау – Додик/Цвијановић нису познати, али суштина је у томе да деескалацију кризе у Босни преузимају Трампове САД од колективног Запада (Вашингтонска мочвара, Немачка, Британија), који је подржавао Шмитове будалаштине опасне по мир и стабилност у региону. Деескалације путем узајамног поништавања спорних одлука уназад. Уз консултацију Русије, Додик је повукао ризичан први потез и именовао заменика председника и Народна Скупштина РС повукла је све одлуке које је донела утук на утук да би блокирала Шмитове. Тих дана у Сарајеву су славили, а у Бањалуци заставе на пола копља: Још једна америчка превара, Додик капитулирао. Но, како је Вашингтон брзо узвратио укидањем санкција у две туре, расположење се тумбе преокренуло на обе стране ентитетске линије.

Шмит се у приватном контакту с политичарем из једне земље у околини вајкао како га је у све увалио Мајкл Марфи, па онда отишао. Његов проблем није толико што је Марфи отишао, колико то што га је Трамп повукао и није послао замену. Највећи је у томе што је Трамп поручио да се неће мешати, али ће сарађивати са свим странама у БиХ равноправно, а онда ту Шмит нема шта да тражи. А кад га је ономад након седнице СБ УН, на коју није био ни позван, руски амбасадор Бенземја „ишамарао”, кинески се придружио, а америчка прећутала, из Вашингтона су му дискретно сугерисали да се повуче. Бесно је јавно реаговао: „Ја сам Немац и може ме сменити само Немачка”. И хоће! Кад добије инструкцију из Вашингтона, Мерц ће му објаснити да В. П. јесте немачки, али је канцелар амерички. Овом изјавом Шмит је узгред сам признао да га за В. П. није именовао СБ УН, па ни ПИК, и да је истина да је у БиХ ушао с немачким пасошем уз баварско обезбеђење, те да је у Сарајеву заиста пријављен као немачки туриста.

Елем, Шмит није само лажни, него и лажов, и постао је срамота и за ОХР, и за СБ УН, и за Немачку. Постоји, наводно, већ сценарио по којем он неће бити формално смењен, него регуларно замењен новим В. П. без бонских овлашћења на ограничен рок, да угаси светло у згради ОХР-а код Врбања моста на Миљацки у Сарајеву. Као тај који ће притиснути прекидач помиње се бивши амбасадор Немачке у Сарајеву, који је у својству саветника недавно послат да смири Шмита, а то би већ био пети В. П. од укупно осам В. П. који су били Немци или Аустријанци.

И без њега, њих је натполовична већина, или четири од седам: Петрич, Шварц-Шилинг, Инцко, Шмит. Да ли је то баш пука случајност? Да ли су желели да дођу у земљу чије су им лепоте описивале деке, које су као окупатори боравиле у њој? Да ли су им такође причали о Хрватима и муслиманима који су их срдачно дочекали и о непријатељски намргођеним Србима? Или је историјско познавање терена и менталитета препоручивало дипломате с немачког језичког подручја у односу на друге? Најзад, није ли реч о ватиканској геостратегији ширења католичанства на Исток и аустро-немачке геополитике продора на топла мора, који се, ето, поклапају у Босни? Калајева политика која их је обједињавала није успела зато што, како је говорио Андраши, „Босна не дише једном душом”, али је била толико добро осмишљено решење за поделу Срба на Дрини на Босанце и Србијанце да јој нису одолели ни каснији неоколонизатори западног Балкана. НДХ је била најсвирепија верзија тог концепта, који је у бенигној форми оживљен од шездесетих у СРБиХ у отпору патернализму и душебрижништву Београда. Да би је Алија и Бакир наставили у причи о Српској као геноцидној творевини, Србима као лошим људима и Београду из којег су у Босну увек долазиле све невоље. Протекторат је инструмент те исте политике са Шмитом намеран да закуца и последњи ексер у ковчег Српске.

Сиротом Шмиту ће као последња морати да закуца и домовина, али то ће бити само тактички уступак, јер упорни Немци стратешки неће одустати. Штавише, они су Трампово немешање буквално схватили као шансу да као водећа сила распадајуће ЕУ попуне упражњени простор у Босни, уздајући се у Хрвате и хрватско цвеће, два савезника из два светска рата против Срба.   

Волфганг Петрич је и након давног одласка из Сарајева коментарисао повратак Русије на Балкан: „Руси не могу ништа, али могу да кваре наш мир у Босни”, а Мерц пре неки дан: „Босна припада нама!” Немачка је ономад склопила уговор о војној сарадњи с Турском, а ова после слања ескадриле дронова на КиМ, тамо гради и фабрику оружја, насељава Црну Гору. Српски архинепријатељи се удружују. Забрињавајуће историјске аналогије се намећу. А што се тиче одбијања тужбе Додикових адвоката прекјуче на Уставном суду БиХ, није чудо јер је бивши ино-судија Јозеф Марко одавно објаснио: „Постојао је прећутни договор да следимо одлуке В. П.” Но, Уставни суд је само незаобилазна успутна станица до Европског суда у Стразбуру, где има и озбиљних правника који држе до струке и образа.

У Сарајеву још нису дошли себи. Како с огорчењем оцењује иначе умерени Златко Диздаревић, новинар и дипломата за ТВ Фејс: „Додик је свима показао од шаке до лакта.” А у реаговању потписаном са Хајрудин: „Човек, за разлику од вас, зна знање и уместо што га псујете замолите га да преузме читаву Босну.” У Бањалуци пак опозиција инсинуира: „Крије шта је обећао Американцима да би себи скинуо санкције!”

Није то, наравно, било само Додиково рано и доследно навијање за Трампа, у којем је препознао човека преокрета, но и лобирање Рода Благојевића и Ђулијанија, и подршка омиљеног Трамповог Европљанина Орбана, и веза јеврејских пријатеља и надасве ослонац на Путина, који истрајно преговара с Трампом о Украјини, док им је БиХ мало помоћно игралиште на којем се нови односи за сада још увежбавају. Тришићка до краја месеца, Каран после ванредних избора, а догодине од редовних Јово наново… Но, да би Трамп смирио ЕУ и одржао обећања Додику треба да заврши недовршене послове с демократама у САД.

*Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.